zeroMoon*

 
oblikovana od noći
priseća se prve kapi mržnje
razbijene čaše Vremena
 
rekla mi je da potonem u glas
nestanem negde duboko
 
ispod njenih nemira
ispod mlade mesečine Ljubavi
 
Ksifias ništa ne razume! - pričala
bi satima svoje pokajanje
 
arhivaru unutrašnjeg svemira
 

Priča: Epizoda (Žarko Milenić)


EPIZODA

Bio je to plan Brbljavog Bena. On je prvi predložio da bježimo. Pristao sam iako sam idućeg tjedna trebao biti pušten. Ali na slobodi, me nije čekalo ništa dobroga. Kad se samo sjetim da sam ovdje dospio zbog pljačke blagajne prodavaonice mješovitom rovbom. I to zbog moje žene i dvoje djece koji su mogli napisati knjigu "kako brzo i lako potrošiti tuđu plaću?". Naravno, riječ je bilo o mojoj plaći koja nije bila osobito visoka a dobijao sam je za ne baš lak posao koji nisam osobito volio.
Ovdje nisam morao raditi, jeo sam ukusniju hranu od one koju je, i to ne baš redovito, kuhala moja žena.
Ben je mene i Dana uspio nagovoriti da pobjegnemo.
- Kamo bi otišli? - upitah Bena.
- Na planet Heladar.
- Nisam čuo za taj planet - priznadoh. - Što se tamo radi?
- Ništa. To ti jer prava dembelija. Ništa, ama baš ništa ne radiš a svi ti želje ispunjavaju.
- To je utopija. Od čega bi se tako dobro živjelo kad se ništa ne radi?
- O, neboj se. Rade Heladarci ko crnci. Tamo samo uživaju rijetki Zemljani koji tamo zalutaju.
- Zašto baš Zemljani? - upita Dan.
- Jer su Heladarci potomci Zemljana i to je prvi razlog što nas visoko cijene...
- A drugi? - upitah.
- Jer smo tamo još uvijek rijetke ptice. I bolje da odemo što prije dok nisu drugi čuli za taj eldorado pa navalili u tolikom broju da im se Zemljani smuče za sva vremena!
Onda nam je Ben izložio svoj plan. Zatražit ćemo od upravnika zatvora posjet Kozmičkom muzeju. Tamo ćemo ući u jedan brod i - zbrisati. Ben je ovo dogovrio s direktorom Muzeja koji mu je pašanac. I onda pravac Heladar. Jednostavno da ne može biti jednostavnije!
Inače Ben je dospio u zatvor zbog dugog jezika. A zbog čega bi drugo? Napio se u nekoj birtiji i nešto prtljao o ljudskim pravima i nadmoći žena nad nama muškarcima.
Dan ne samo da nije volio pričati već ni pisati. Odbijao je potpisivati bilo kakvu potvrdu. Čak nije potpisao ni rješenje o presudi.
A onda je ispao prvi problem. Kako upravljati brodom? Bilo su za to predviđena dva načina. Sa Zemlje ili samostalno. Ovo prvo, naravnmo, nije dolazilo u obzir. Ben je priznao da o upravljanju nema pojma. Mislio je da znamo ja ili Dan. Narvno nisam se zadovoljio samo time da mu opsujem sve po spisku već i da ga svojski izmlatim. I ne bi mi pobjegao da neočekivano nije Dan rekao vrdeći kako on zna upravljati brodom.
A onda se ispostavilo da Ben za koga sam mislio da ne zna ni tko je otkrio Ameriku, voli operske urlatorije. Zaurlao (doduše ne tako visokim tonom kao njegovi omiljeni tenori) sam na njega. Htio sam sve elemente glazbene linije razbiti o njegovu ćelavu glavu. Opet je stvar izgladio DAn. Na ovom starinskom brodiću nije bilo zasebnih kabina. Dan je predložio da glazbu slušamo svatko po svom ukusu u određeno vrijeme, po dogovoru.
Ben nije bio sklon svađi ali me svojim postupcima dovodio do bijesa. Ali još više svojim tvrdnjama. Tako me pitao:
- Što misliš koji je najveći izum u povijesti čovječanstva?
Nisam o tome htio razbijati glavu. Školu sama davno završio i nisam volio kad me netko podsjeća na nju. Ovo izravno nije bilo u vezi sa školom ali me na nju strahovito podsjećalo. Nisam ništa rekao.
- Gramofonska ploča - reče Ben.
Nasmijao sam se. Ploče su izbačene iz upotrebe još krajem dvadesetog stoljeća. To jeste bio značajan izum. Prvi način bilježenja zvuka. Ali su ploče bile užasno nepraktične. Prosto je nevjerojatno kako su se održale cijelo stoljeće. Nezgodne za rukovanje, lako su se mogle oštetiti. Zvuk s njih nije baš bio kvalitetan...
- Kvalitetniji zvbuk je bio s ploča nego s compact discova koji su se nakon njih pojavili - izvali Ben.
- A zar nije bilo obrnuto? - začudih se.
- Nije. Zvuk s ploča je imao bolju rezoluciju. I bolju frekvenciju...
- Ti si kontraš! - ustvrdih. - Samo nije mi jasno kontriraš li mi ozbiljno jer tako stvarno misliš ili neozbiljno u cilju da me iznerviraš!
- A ti si neznalica!
Ben ovaj put nije uspio izbjeći moju pljusku. Primio bi i ostatak da nas Dan nije razdvojio. Teško onom koji s Benom nekamo mora putovati!
Upitao sam Dana:
- Koliko će dugo ovo trajati?
- Što?
- Kako što? Ovaj put do Heladora?
- Helador ni ne postoji.
Pogledah ga začuđeno. Onda upitah:
- Znao sam. A kamo onda putujemo?
- Mi ni ne putujemo.
- Ne putujemo?! A koga vraga onda radimo?!
- Glumimo.
- Kako to misliš "glumimo"?
- Ustvari ne glumimo. Glumim samo ja. Ja sam profesionalni glumac koji glumi ulogu zatvorenika. Vi ste pravi zatvorrenici. Ovo je prva epizoda.
- Čega?
- Telvizijske serije "Zvjezdane zavrzlame". To je spoj parodije na "Zvjezdane staze" i "Skrivene kamere".
- A je li i Ben znao o čemu se radi?
- Nije. Ja sam mu samo ispričao priču o Heladoru i predložio kako da pobjegnemo. Rekao sam mu da ti kaže kako je to njegova ideja jer ja ne volim kad me hvale. Naravno, Ben je to jedva dočekao.
- A koliko ćemo dobiti love za naše uloge?
- Dobit ću ja kao glumac svoj honorar. Vas dvojica nećete ništa. Vi ionako imate sve.
Poželih da ga pljusnem. Ali se u zadnji čas suzdržah. Pomislih kako je sigurno prvu epizodu ove glupe serije gledala i moja žena. Ona koja je uvijek govorila kako od mene ništa neće biti. Nije bitan novac. Bitna je slava. Ovu seriju gledaju milijarde!
- Kad će se snimati druga epizoda? - zanimalo me.
- Uskoro. Samo vas dvojica nećete u njoj glumiti.
Ovo zaista nisam očekivao.
- A zašto? - upitah.
- Vi niste glumci. Niste ni naturščici. Angažirat ćemo druge zatvorenike. Sada znate o čemu se radi i više ne bi bili spontani.
Opalih mu pljusku prije no što je Ben stigao reagirati. Ovo je zaista bilo spontano.

Priča: Kolekcionari (Žarko Milenić)


KOLEKCIONARI

- Zdravo, Ao!
- Zdravo, Ue!
- Ima li sta novo?
- Ma kakvi! Vec mi je dozlogrdilo ovo svakodnevno patroliranje nad Zemljom.
- I meni.
- Za sedamdeset devet dana istice mi ugovor.
- A meni za sto dvadeset i osam.
- Bas te zalim.
- Nema razloga.
- Kako to mislis?
- Na ovom radnom mestu mogao bih i nesto usicariti i tako potkupiti komisiju da me prebace, recimo u bazu na Mesecu.
- Ne razumem sta time hoces da kazes.
- Nameravam da pronadjem kakav raritet na ovoj planetici.
- A kako? Znas i sam da je kaznjivo uplitati se u zivot Ljudi.
- Ja i ne zelim da se uplicem. Hocu samo da dobijem neku od tih stvarcica na gotovo... da je jednostavno pokupim!
- Zar je to moguce?
- Pa neki nasi prethodnici iskoristili su situaciju zaradivsi brdo love prodajuci to na crnoj berzi.
- Hm, nisam cuo za tako nesto...
- E, pa slisaj sad!... Malo ko zna da je izvesni Iu, odmah posle povratka Apola XI, zdipio plocicu od nerdjajuceg celika na kojoj pise: "Dolazimo u miru"... itd.
- A nasi na Mesecu nemaju pojma?
- Cim su videli da plocice nema, odmah su sklepali kopiju od eoiaujiuma, za koju niko ko ima imalo mozga u glavi ne bi dao ni jedan ia!
- Je li bilo jos takvih slucajeva?
- Jos pitas! Da nabrojim samo neke... Dakle jos 1972. skinuta je ona cuvena plocica sonde "Jupiter", koja je, kao sto znas, nekakva miroljubiva slikovnica.
- Je li napravljena kopija?
- Nemam pojma! A iduce godine neki je srecnik otkrio Oaieuovim brojacom gvozdeni krst na Severnom polu...
- Pa to i nije narocito vredno!
- Ali kada se uzme u obzir da taj krst simbolise njihovu poznatu religiju, te da ga je poslao nekakav biskup, odmah mu cena skoci! A u poslednje vreme, kada je tih stvarcica sve manje, postale su trazene i zemaljske zastave sa visokih planinskih vrhova. Sve se zemaljsko danas trazi! Svi to znamo, a medju sobom poricemo!
- Slusaj, Ue! Nisam znao da imas tako bujnu mastu.
- A ti si sve to odavno znao. Stavise, i sam si jedan od ucesnika!
- A ti nisi?
- Kladim se da potajno slusas ploce Beatlesa.
- Pa sta! A ti ne samo sto govoris, vec i mislis na engleskom!
- Vidim da mi zavidis, jer ne licis toliko na Coveka koliko ja. Slabo pamtis njihove psovke i fraze!
- Glupane!
- Zavezi gnjido uoeaianska!

Chronossino® cercles*

 
šta bih da sam stvaran
šta bih stvarno
šta bih mogao da postanem
 
između svetih stvari
udružen sa bićima svetim
 
možda slavan
možda nagrađeni pronalazač
 
pretpostavljene samoobnovive milisekinde
treptave kružnice Vremena
 
svemir ljubavi iskonog semena
 
 
 
 
 

Pjesma: Demonsko sjeme (Branko Starčević)


Branko Starčević

DEMONSKO SJEME

Gledam...
Je li to stvarno on -
Robot
sa svojim nezgrapnim tijelom.

Iluzija?
Fantazija
koja prolazi kroz mene
u trenutku dok ga gledam.

To je nemoguće...

(1977)

Psaltir 7517*

 
niko tu ništa ne razume
niko pojma nema o stanju sveta
niko da se seti šta je bilo pre noći
 
VizantOr* od klana istraživača
Ksifias Gladius po nameri arhivara
 
sasvim Ja
sasvim Sada
 
negde između Pariza i praznine
neuk u neukusu besa
 
pronalazim iskoni psaltir moći
 

Roman: Pojela ih kiša - odlomak (Žarko Milenić)


PROFESOR HINKO ZORIČIĆ pokuca na vrata ureda ravnatelja Mihovila Boškovića. Nitko se ne oglasi iznutra. Zorićić uđe. Bošković viče u slušalicu. Zoričić sačeka da Bošković završi dugu telefonsku svađu sa svojom ženom.
I strop Boškovićevog ureda prokišnjava. Iza Boškovića na podu leži lavor na koji u kratkim razmacima kaplje. U priči "Velika kiša" Raya Bradburyja glavni junak će se od kiše na Veneri ipak skloniti pod jednu sunčanu kupolu kakve su istraživači sa Zemlje gradili za svoje potrebe. U Bukaču nema skloništa.
- Disi, Miha! - pozdravi Zoričić Boškovića nakon što je ovaj završio telefonski dvoboj.
- Ti, Zoričiću, uređuješ "đačku stranu" u "Obnovi" već nekoliko godina?
- Četir i pol.
- I dosad nisi imo s tim problema?
- Ne.
Jedina Zoričićeva knjiga, zbirka pjesama za djecu, bila je nagrađena, a ni jedna od tri Boškovićeve koliko ih je tada imao objavljenih. Za razliku od ostalih u Književnom klubu "Federico Garcia Lorca" Zoričić je bio zagrijan i za drugo izdanje. Pola troškova tiskanja htio je sam snositi. Ostalo su mogli dotirati sponzori. O tome je bilo govora na jednom od sastanaka Predsjedništva Kluba. I sve osta samo u zapisniku. Predsjednika Sertića je mrzilo potruditi se oko prvog izdanja svoje, a kamoli da se trudi oko drugog izdanja tuđe knjige.
- Ti opet uvatio prigodu pa uvrstio radove o prvom danu proleća! - podsjeti Bošković Zoričića. - A šta biva sa radovima koji su dobri, a nisu prigodni?
- Čekaju neprigodnu prigodu... Znaš kakvi smo mi. Uvijek nešto obilježavamo. Te Dan brdske mornarice, te Dan prolivanja krvi u antidjevičanskom ratu, te Dan kad su predsjednikova i premijerova baba pos istim suncem dupe grijale... Ako ne bude dovoljno priloga onda ih naručim od svojih đaka. S tom namjerom im zadam temu.
- Bojan Mlađenović, učenik tehničke škole, objavio je kod tebe znanstveno-fatastičnu priču...
Zoričić se sjetio piče. Radilo se o robotu kojeg je konstruirao neki inženjer. Ubacio je robota u jednu nogometnu momčad. Nitko ništa nije primijetio sve dok grom nije pogodio robota i oštetio ga.
- Dijete mi se požalilo - Bošković primijeti da jedan lavor nije dovoljan jer je strop prokišnjavao na više mjesta - da si mu skreso priču s tri na jednu stranicu!
Zoričić pocrvenje. Dvoumio se hoće li uvrstiti tu priču. Nije bila prigodna. Još i predugačka. Ali bio je u vremenskom škripcu i nečim je morao zakrpati taj broj jer ovaj put nije bilo dovoljno priloga.
- I nikog nisi za to pito? - Bošković izigrava tužitelja.
Zoričić šuti. Urednik Sertić nikad se nije miješao u Zoričićevo uređivanje "đačke strane". Nikad ga nije pozvao na prijavak kao sada Bošković koji i nije urednik već direktor ove novinske kuće. S pokojnim Dejanovićem, također, nikad Zoričić nije imao problema.
Bošković izvadi iz svoje crne, Zoričiću dobro znane akten-tašne rukopis i objavljenu verziju priče. Jedan Zoričićev učenik koji piše pjesme nedavno je rekao svom profesoru kako ne može shvatiti da jedan pjesnik može nositi kravatu i akten-tašnu.
- Ti si, Zoričiću, ispustio najvažnije dijelove - Bošković uspoređuje dvije verzije. - Kao prvo skratio si naslov. Umjesto naslova "Robot-nogometaš ili gromovi koji donose sreću" ti si naveo samo prvu riječ - robot... Znam šta oćeš reć. Da je naslov predugačak. Da su to, ustvari, dva naslova... A ti izabra pola prvog. Bolje da si izabro onaj drugi! Kako ti nije jasno da gromovi zaista donose sreću? Gromovi donose kišu, a kiša to je - sreća!
Bošković bi još nešto rekao o vezi između kiše i sreće ali mu ništa ne pada na pamet. Nastavlja optuživati Zoričića kao da je taj Bojan Boškovićev sin:
- Ispustio si prezime glavnog junaka. On je inženjer i to je titula. Uz titulu uvijek ide prezime ili i ime i prezime. Kako to kod tebe smiješno zvuči - inženjer Boro!... Ovdje je prezime vrlo bitno čak i kad glavni junak ne bi bio inženjer. Sigurno se nisi potrudio ni da ga upamtiš... KIŠ, KIŠ, KIŠ... Oćeš još koji put da ti ponovim?... Zapiši to, Zoričiću!
Zoričić pokriva rukama uši. Žali što uz debele naočale ne nosi i slušni aparat. Sad bi ga, jednostavno, iskopčao.
- Na šta te to prezime podsjeća? - pita Bošković.
- Na srpskog pisca Danila Kiša, na hrvatskog pisca Franju Horvata Kiša, na njemačkog "munjevitog reportera" Egona Erwina Kischa. To na mađarskom znači - mali...
- Ne lupetaj, Zoričiću! Svaki pametan čovjek bi prvo reko da ga to prezime asocira na kišu! - Bošković očekuje Zoričićevo čuđenje. Ali ništa od toga. Zoričić je konačno - gluh.
Ali to Bošković ne zna. Nastavlja:
- Ti si, Zoričiću, izbacio završni i najvažniji dio priče u kome autor genijalno poručuje da ljudi upravo gromovima, odnosno kiši, koju si ti iz priče također izbacio, pa kod tebe grmi iz vedra neba, trebaju zafalit za uvođenje robota u praktični život, jer grom nije ubio robota već samo pokosio i Kiš će ga bez problema moć popravit što znači da nije bilo groma ni kiše robot bi mirno nastavio igrat i niko ne bi sazno da se radi o robotu te tako ljudi ne bi uvidjeli da robot može u svakom pogledu zamjenit čoveka...
Kada su išli zajedno u šetnju (Zoričiću se čini da je to bilo tako davno) Zoričić bi se, gledajući u sivo sumorno nebo, žalio Boškoviću na svoj nastavnički poziv. Buljeći u ženske stražnjice Bošković je ismijavao sva Zoričićeva kukanja. Ta on odavno želi raditi u prosvjeti. Ništa ljepše od toga. Sutra bi se sa Zoričićem mijenjao, ako je to ikako moguće.
Sad je Bošković ispunio svoju želju. On je ovdje učitelj, a Zoričić učenik. Bolje reći Bošković je mučitelj čije riječi nisu kapale u lavor već na Zoričićevu glavu kao kineska kura. Hidromasaža mozga. Poludiš prije no što ti sve kapi ne istucaju mozak.
- Ispod priče "Robot" - nastavlja Bošković - trebo si stavit svoje ime, a ne ime onog pametnog dečka...
Bošković očekuje da Zoričić nešto kaže u svoju obranu, nesvjestan da je Zoričić i nijem. Nastavlja:
- Koje je zadovoljstcvo tom mladiću kad vidi svoju ko limun iscijeđenu priču! On tako nešto nije napiso. Bolje da mu je nisi ni objavio. Učinio si autoru medvjeđu uslugu!... To nije pošteno urađen poso. Napravio si sebi više posla, a pomogo nisi nikom. Čak ni sebi, jer se nisi potpiso!
Zoričić je suncokret. Teži k suncu. A sunca nema. Bošković je bio urednik biblioteke "Suncokret" u kojoj je izašla Zoričićeva kjniga. Prva i posljednja.
Bolje bi mu bilo da je postao lokvanj.
Napomena:
Ovo je napisano na osnovu stvarnog događaja. U lokalnom brčanskom listu "Graditelj" Branku Starčeviću je 1978. godine u rubrici "Đačka strana" objavljena priča "Robot" koju je urednik iskasapio.

Musicielle

A portée de voix, les merles abritaient la nuit gelée. Même la lune semblait rechercher l’hospitalité fière des grands chênes, l’inspiration solaire ne compensant plus le sommeil de la terre. A l’entrée du hameau, une petite maison aux fenêtres teintées se distinguait des autres par les dessins colorés de sa façade, à droite de la porte : une laie et ses trois marcassins traversant une rivière encaissée entre deux immenses buildings et des arbres rachitiques. Mais avant la décision de l’aube, le silence plongeait l’image dans un halo mouvant et terne, qui en limitait l’incidence. En lueur fragile, tout sommeillait encore.
Quelque chose comme un signal de verre, un éclat sonore : une jeune femme franchit la porte et ressentit le silence. A l’aube, elle avait préparé ses couleurs et elle se mit à repeindre sur le motif de la façade. Comme chaque matin, l’ancien dessein disparut au premier trait de pinceau, laissant le mur brillant et gris. Elle avait choisi la seule maison du village dont l’orientation permettait cet infatigable palimpseste, à mi-distance de la clairière brune et du sous-bois. Là, les rayons matinaux blanchissaient la façade pour la journée nouvelle. Ce matin-là, elle traçait un arc-en-ciel, en courbe parfaite, un arc-en-ciel dans un espace blanc, vide, sans véritable ciel. A l’une des extrémités, la date était inscrite d’une de ces fantaisies enfantines qui arrondit les cercles et ne laisse à la géométrie que la préservation des perspectives : 2017.
Elle se disait parfois née des forêts, petite et sauvage, ancienne et première. Elle aimait surtout cet instant à peindre, presque hors du temps. Parfois, l’image lui venait de loin, floue mais insistante, parfois elle naissait d’elle-même. Mais ce jour-là, elle cherchait à recréer les signes de son rêve vague.
Chantonnant dans le matin de sable, elle s’avança vers un grand bâtiment sombre, en ouvrit la porte et murmura dans le silence : « En arc-en-ciel amoureux, peuple de livres fabuleux ». Et sur son ordinateur, elle dessina du doigt une courbe douce qu’adoptèrent presque instantanément tous les rayonnages de la salle. Elle modifia ensuite l’orientation des tables, déplaça les fauteuils jusqu’à sentir une tranquillité sûre. Elle savait que les enfants viendraient commenter et habiter quelque temps la coloration géométrique de son choix. Ils ne manquaient pas de visiter la bibliothèque avant d’entrer à l’école.
« Mouvance d’enfance, ce matin, ma Dorothée ?, demanda une grande femme aux lèvres très rouges, qui venait d’entrer.
- Peut-être, oui, j’avais envie de dessiner une partition, de la musique, et puis j’imaginais les lignes si colorées… tout s’est transformé.
- Sais-tu ce qu’il m’est arrivé, hier soir ? J’ai reçu un SMS d’un bel admirateur, peut-être, mais dont le message semble codé : « Vdalan Mo, ahavah ». Tu crois que c’est un extraterrestre qui me demande une conférence sur le musée du Louvre, ou le musée du cinéma ? On vit tellement dans un monde étrange. » Elle accompagna son sourire jusqu’à la porte d’un petit bureau et alluma sa boîte mail pour recenser les questions auxquelles avaient déjà pensé les visiteurs ce jour-là. Rien que de très banal, historique et architectural. Depuis que le département des Arts égyptiens du Musée du Louvre l’avaient embauchée comme conférencière, lui permettant enfin de vivre à la campagne, elle avait pris l’habitude de rechercher dans les questions posées par avance les profils de touristes. Quoique ne les ayant jamais rencontrés, elle avait l’impression de les connaître vraiment. Ils parcouraient le musée, branchés à leur boitier numérique auquel elle était elle-même connectée, personnalisant les informations selon les critères qu’elle percevait. Quoiqu’au départ étonnée de ce mode si impersonnel de visite, elle avait fini par découvrir une autre forme de communication possible, aussi précieuse, peut-être, dans son éloignement, que la conférence immédiate et adressée à un groupe. Elle pouvait même entendre leur voix, et son appareil faisait converger des sonorités pour donner plus d’effet à un commentaire, par exemple. Première conceptrice du projet, Nicole adorait préparer de nouvelles trouvailles visuelles ou sonores pour animer les imaginations et mettre en valeur les salles.
Un peu distraite par le SMS de la veille, elle n’avait pas remarqué que Dorothée avait éclairci la teinte de toutes les fenêtres et que peu à peu le bâtiment s’ouvrait au regard des villageois. Elle-même percevait clairement les arabesques de la nouvelle décoration, devant elle, tandis que sur la droite s’égayait un paysage doux et verdoyant, de l’autre côté de la vitre. Son attention rêveuse fut interrompue par la perception d’un léger mouvement dans cette toile matinale. Un petit oiseau, un passereau peut-être, s’était perché sur une brindille et semblait l’observer méticuleusement. A nouveau, le sourire affina les lèvres de Nicole, qui appela sa collègue : « Dorothée, toi qui aimes tant les oiseaux, viens voir celui-ci ; de quelle espèce est-il ?
- Montre un peu ? Oh, il n’est pas farouche, pépia-t-elle en approchant, mais… je n’ai jamais vu un tel oiseau ! Depuis quand est-il là ? Ce n’est pas un passereau, il est beaucoup trop gros, regarde la forme de son bec… il est tout arrondi, on dirait un merle, mais tout gris, et sa tête est blanche avec des reflets argentés. C’est incroyable ! Cela fait longtemps qu’il te regarde comme ça ?
- Je viens de l’apercevoir, il a dû bouger un peu.
- Ce qui m’étonne surtout, c’est qu’il ne semble pas étranger à ce milieu pour autant, ce n’est pas un oiseau exotique, échoué ici à la suite d’une erreur de migration… Mon Dieu, c’est bouleversant. J’ai envie de l’approcher, sans lui faire peur. Tu viens ? »
Les deux femmes contournèrent très vite le bâtiment, espérant revoir l’oiseau de mystère et de silence. Il était toujours là, placide et Dorothée finit par l’effleurer. « Tu crois qu’il est malade ? Je n’ai jamais vu un oiseau se faire caresser s’il n’avait pas la patte cassée ou une maladie quelconque. Mais regarde : il est bagué, ça alors, moi qui croyait vraiment connaître les oiseaux de la région ! Il n’est pas certain qu’on parvienne à lire les numéros qui figurent sur la bague.
- Montre ? Mais tu ne vois pas ? Ce sont des lettres, pas des chiffres. Voilà, je vais pouvoir lire si tu te tournes un peu… Dorothée, je rêve… c’est écrit « Vdalan Mo, ahavah », comme sur mon message.
- Tu plaisantes ! ça t’obsède tant que ça, cette phrase ?
- Je t’assure, je lis vraiment cela, et il n’y a pas d’autre lecture possible.
- Nicole, tais-toi un peu, s’il te plaît : notre voix l’importune peut-être, il semble soudainement perdre force. »
L’oiseau avait commencé par pâlir et les deux femmes crurent voir sa tête rapetisser. Mais en trente secondes de silence, il reprit sa taille et sa couleur initiales.
« C’est singulier, je commence à te croire, Nicole, ce sont bien ces mots étranges qui figurent sur la bague.
- On pourrait essayer de les prononcer devant lui ? Il nous regarde sans cesse mais n’a prononcé un son ni un mot intelligible depuis le début.
- D’accord. Allons-y. A trois… Un… Deux… « Vdalan Mo, ahavah ».
Un peu dépassées, curieuses, elles prononcèrent les mots comme une formule magique, peut-être, dans l’espoir de comprendre un peu mieux ce qu’était cet être sensible qui s’affaiblissait au bruit de certaines paroles, mais gardait une sérénité pure par d’autres moments. Alors il s’envola à quelque distance, et ses ailes produisirent une ineffable mélodie, lumineuse. Le cœur des femmes s’adoucit jusqu’aux larmes, elles attendirent qu’il revienne se poser près d’elles. « Que veux-tu ? Qui es-tu ? D’où viens-tu ? Parle, s’il te plaît, explique-nous un peu. » L’oiseau les regardait, la musique s’imprimait dans leur âme. Que fallait-il faire ? La question rebondissait, se difractait en toutes les lignes mélodiques qu’elles avaient retenues. Le désarroi naissait, là où les rongeait la crainte de blesser ou affaiblir cet étrange être de musique, par leurs entreprises.
Elles furent interrompues par les enfants, qui ressortaient, étonnés de n’être pas accueillis par leur douce Dorothée comme chaque jour. Ils avaient déjà marché dans la bibliothèque, jouant à repérer leurs livres préférés, en jubilation calme. « Oh Dorothée, Dorothée, d’où t’es venue cette idée ? » Au fond, elle l’ignorait elle-même, elle se souvenait que dans son rêve, des oiseaux traçaient l’arc-en-ciel, jouaient avec la date, le chiffre même de l’année, et le redéposaient en s’envolant. « Tu veux dire que tu as rêvé d’un oiseau ?, s’exclama Nicole.
- Non, pas d’un seul oiseau, de plusieurs, et ils ne chantaient pas… Ne commence pas à faire d’hasardeux rapprochements, ça n’avance à rien, et puis tout était flou, je n’avais rien à faire, j’étais spectatrice, c’était trop simple. Oh… le voilà qui perd encore ses couleurs, ai-je dit quelque chose de mal ? Nicole… que se passe-t-il ? » Les enfants s’approchèrent, en silence. La blessure semblait plus profonde que la première fois. Peu à peu, et comme conforté par l’affection que tous lui portaient, il se rétablit encore.
« Tu m’as bien dit que tu étais spectatrice, Dorothée ? Immobile ?
- Oui, les courbes se créaient autour de moi.
- Tu parlais de couleur, et c’est aussi un phénomène qui le touche. Il semble que notre immobilité face à lui ne soit pas si passive qu’on le pense, il est affecté par ce qui nous arrive, par la progression de notre compréhension. Oh, Dothée… regarde ! » Tandis que deux enfants s’étaient écartés du groupe et semblaient se chamailler, colériques, l’oiseau s’affaiblissait plus que jamais, comme perdant visiblement de l’énergie en seule présence d’un conflit. Cette fois-ci d’ailleurs, le choc semblait plus difficile à supporter, et lorsque les deux amies prononcèrent la parole musicale, il ne put pas retrouver l’élan de son vol musiciel. Elles chantaient aussi selon leur souvenir, mais cela ne sauverait pas cette créature de fragilité. Elles sentaient que leur schéma était trop simple, que des êtres ne pouvaient pas vivre simplement de l’observation de leur comportement, et elles découvraient là un miroir prodigieux, reflet de leurs intentions mêmes, qu’elles animaient ou flétrissaient en un geste infime. « Et si c’était cela, le sens de sa présence, simplement nous approcher, s’il n’avait pas besoin de nous, en réalité ? imagina Dorothée
- Peut-être, oui, nous verrons comment il réagit. Nous restons à proximité. » Dès qu’elles furent à l’intérieur, une seconde forme très semblable à la première apparut. Stupéfaites, les deux femmes les contemplaient, immobiles. Il ne s’était pas posé, il avait surgi, seul. Il était devenu visible, sans qu’aucun élément du paysage ne leur semble modifié. Plus rien ne bougeait. « Que se passera-t-il si une grosse giboulée s’annonce ? Nous sommes en mars, et c’est un véritable ciel de traîne…, trembla Nicole, Ce ne sont pas de vrais oiseaux, ils mourront peut-être.
- Un ciel de traîne… Tu me rappelles que dans mon rêve aussi, il était question d’un ciel de traîne. Les nuages circulaient si vite, c’est comme ça que l’arc-en-ciel s’était produit. »
D’autres créatures s’étaient rendues visibles, jusqu’à devenir sept. Les nuages se densifiaient en imminence, mais tous restaient calmes et silencieux. Nicole et Dorothée attendaient fébriles, l’issue mystérieuse. Dès les premières gouttes, un arc-en-ciel très fin se dessina. Lentement, les sept créatures s’alignèrent, semblèrent prendre dans leur bec chacune un filament de couleur, et s’envolèrent dans l’aspiration. Toutes réunies, leurs ailes produisirent une musique suprême, que Nicole se hâta d’enregistrer sur son boitier de conférence. C’était un chant vocalisé, sans autre rythme que la poursuite de la courbure lumineuse, le temps semblait ralentir également. Tout se fondit dans les hauteurs du ciel, mais l’impression de cette réunion des couleurs et des sons s’inscrivit dans les mémoires.
« Oh… rien ne s’est gravé, rien ne s’est enregistré, s’attrista Nicole.
- Des enfants viennent de me dire que ma façade était grise également.
- Ils ont donc emprunté nos couleurs et nos sons pour leur voyage… »

Noémie Noêsis*

 
opčinjena svetom vedrinom
poljubila je u meni nebo
obljubila sav zvezdani sjaj
 
tražim je kao da ne bejah putnik
jedanaest godina zamrznuto telo
 
između Tamo i Ovde
između Nje i Mene
 
zato što je Pariz nostalgija
čežnja sveta u čaši vode
 
toplina beskraja lepe žene
 

Gledofuzija*

 
sa mesta na mesto
iz milisekunde u milisekundu
misao oslobađa prostor
 
apstraktne suštine kretanja
neizdržive nezadrživosti traganja
 
zato što arhivar zna da odblesak 
onoga što Jeste nije neopisiv
 
VizantOr* je mirovanje! - šapuće
 psovku vinopija najlepša
 
plavuša negde na izvoru Dana
 
 

Pjesma: Leteći tanjir (Vojislav Ružić)


Vojislav Ružić (1962-2000)

LETEĆI TANJIR

Na nebu prozirnom tada,
Kad najviši bio je mir,
ja gledam iz jednog hlada
kako kruži leteći tanjir.

"S koje li je planete došao",
mislim u sebi.
"Pored mene je prošao,
a ni pozdravio me ne bi!"

I izgubi se negdje u oblacima,
sigurno kući vraća se on,
a ja pođoh laganim koracima,
a u ušima mi njegov ton.

(1977)

Smiles on air*

 
osmeh je od smeha sna
tamo gde duša traži se istinom
tamo gde život pronalazi sjaj
 
zato što grad nije tišina
zato što Pariz panlogičkog Ja
 
uzbunjuje tople boje svemira
oslobađa spirit of love: puisque
 
l'ivresse vient de Toi
belle Femme de mes désirs
 
Ljubav jesam i opstajem Mir
 
 

Algebra slasti*

 
sva uzdrhtala od čuda
sasvim sama u sebi
podaje se toploj moći
 
panlogičke množine sveta
hipnozom apsolutne suštine
 
gde sadržavaju se jednine
neobuzdanih ljubavnih vrela
 
Ksifias ne zna za bolje! - žamori
iza kamere izvesno važna
 
zagledana u ples lažnih tela
 
 
 
 

Panlogička hipnoza*

 
izmislih ime punine
izmislih strast vedrine
izmisliše toplu čokoladu
 
tamo negde između pariskog sna i
daleke planete mojeg detinjstva
 
sve zarad prezrene rime svemira
što nikda zaboraviti neće heroje
 
bludne Troje
čežnjive Lutecije
 
oslobođenog Singidunuma
 

Ksifias Gladius VizantOr* stringS

 
odabrah svemir
odabraše mi Vreme
treću maštosveta planetu
 
sve da bih saznao koliki je u Zakonu
negde Tamo neki sasvim strani san
 
gde žurbom žive žubori konačnosti
između jutra i naksutra
 
arhivara mržnji
vizionara pustoši
 
ne bi li opstao žamora nemir
 
 
►↕

Priča: Željezna horda (Mario Berečić)


Mario Berečić

Željezna horda


Prvo su je izvukli van držeći kliještima njezin prćasti nosić. Ona je trčala za njihovim snažnim stiskom, posrtala i rukama brisala krv koja se slijevala niz usta i bradu. Iz štale njezina je majka histerično vikala:
- Nemojte nju, još je premlada, ostavite je, molim... još koje vrijeme!
U dvorištu je bilo nekoliko snažnih Človjekojadaca, obučenih u grube tkanine, već ocrvenjene ljudskom krvlju. Nisu oni bili druge vrste nego li je njihova žrtva, bili su također ljudi, u pravilu manje visine nego njihovi ljudski hranjenici. Ipak, držali su se drukčijima, hranili drukčije.
Svukli su joj od gruboga platna načinjenu haljinu. Ispod nije imala ništa, te ju nisu više svlačili, nego joj je prišao mesar. Vlasnik djevojke uštipi ju prvo za dojku, zatim za trbuh i zadovoljno reče:
- Nije masna, mlado je meso, bit će dobro za goste.
Kada je mesar zamahnuo sjekiricom, do sada mirna žrtva nasrnu iskeženim zubima prema pomoćniku koji ju je držao za nos. Ovaj se izvježbano odmaknu, a gazda joj podmetne nogu i ona tresnu uz kvrcanje kosti na koljena, upravo na jedan oveći kamen. Mesar iskoristi njezin nenadani šok od bola i udari ju u potiljak. Trenutak kasnije ležala je u lokvi krvi, na blatu dvorišta, mrtva djevojka. Četvorica su je uzela, svaki za jednu ruku ili nogu i odnijela prema maloj kadi. Tamo je peti pomoćnik već postavio lance pomoću kojih će lješinu okretati u kadi.
Ona se zvala Nominem, što nije zanimalo njezine krvnike. Otvorene smeđe oči prazno i mrtvo su gledale u nebo, duga joj je ravna kosa težila prema zemlji. Imala je onaj naivni izgled kakav ljudske ženke imaju u svojim nježnim godinama, mlado lice nenačeto borama, savršeno izraslo tijelo. Izgledalo je kao da doista miruje, u snu otvorenih očiju.
Dvorište je bilo široko, ponegdje blatno s pokojom opekom ili kamenom postavljenim radi lakšeg hoda, ponegdje prekriveno zelenom travom, otvoreno pogledima s ulice. Oko kade, koja se nalazila u sredini dvorišta, nalazio se vjedro kipuće vode, veliki drveni stolovi i drveno-metalna “vješala”. Netko je donio vjedro kipuće vode i bacio na djevojku, posebice po nogama i do pasa, gdje je bila najmaljavija. Dvojica su zatim okretala truplo po lancima dok je jedan pržio kožu ključalom vodom. Kad su s tim završili, oštrim su noževima od lima skidali dlake s tijela povremeno ga zapljuskujući vodom. Glavni je mesar povukao tijelo malo prema rubu kade i uvježbanim pokretima noža skinuo kožu i kosu s tjemena. Za to vrijeme su pomoćnici kliještima čupali nokte i skidali tvrdu kožu sa stopala.
Svo vrijeme su razgovarali o ozbiljnim poslovima, o kući, politici. Njima je Nominem bila tek komad mesa, prvi za današnje klanje. Dozivali su djecu da im “daju prstenje”, tj. da stave prstiće u njezin čmar. Pili su oštra pića i smijali se.
Mesar je nožem probio kožu oko tetive iznad pete na svakoj nozi, a pomoćnici su donijeli gredu dugu oko metar i pola, s metalnim šiljcima koji su izlazili iz drveta. Nabili su na jednu tetivu šiljak, zatim i na drugu, tako da su noge lješine bile široko rastegnute. U drveni komad sa šiljcima ugurali su dvije oko dva metra duge grede, podigli drvenu napravu zajedno s išurenom, istruganom i krvavom djevojkom da uspravno stoji i na gredu sa šiljcima stavili još dvije noge, tako da je drveni konj, ovdje zvan vješalima, stabilno stajao na sredini dvorišta sa obješenom i izguljenom žrtvom.
Mesar je izvadio njezin drob i davao ženama iznutrice i crijeva za kobasice. One su se razletjele po dvorištu perući crijeva od djevojčina izmeta, čisteći kadu od njezinih dlaka, donoseći istovremeno novu vodu za šurenje. Mesar je odsjekao njezinu glavu, odvojio uši za hladetinu, izvadio mozak i bacio oči. Odstranio je i moždinu da bi zatim prvo laganim, zatim energičnim udarcima satarom razdvojio djevojku na pola. Pomoćnici su odnijeli polovice ženama za prostranim stolovima kako bi one narezale meso, odvojile salo, nešto ostavile za krvavice, a veći dio za pečenku.
U staji je majka žrtve i dalje jaukala i govorila kako je Nominem još premršava da je kolju. Do nje je sjedio oslijepljeni Cienan, bog pištolja i zaštitnik toga dijela oružarske industrije. Bio je tužan i pun misli.
U štalu su opet ušla trojica. Cienan je znao da će ubiti majku, jer je običaj da se zakolje onaj koji najviše plače za prethodno zaklanim, jer su bili vezani. Inače, ovaj koji je izgubio najmilijeg, kažu Človjekojadci, ne jede niti se dalje tovi, pa ga je najbolje ubiti. Odlučili su majku ubaciti uglavnom u kobasice.
I dok su Človjekojadci ponavljali svoj ritual, Cienan je razmišljao kako su ljudi tako lako podložni propadanju u barbarstvo. Bojao se da će i njegova zemlja postati područje ljudoždera i njihovih žrtava koje vrlo lako zaboravljaju da su ljudi i počinju živjeti kao stoka po pravilima koja su im nametnuli tamničari.
U štali je ubrzo ostalo jako malo ljudi. Oni su obično šutjeli i puštali Cienana njegovim mislima. On se sjećao.
Cienan je živio u zemlji tudeškoj, na pitomom sjeveru, u drevnoj zemlji koja je ponosno čuvala svoju skoro dvije tisuće godina staru kulturu. Tudeško je sve valjalo, napose industrijski proizvodi; ova je zemlja bila središnja na kontinentu po svim dometima, a ne samo po zemljopisnom položaju. U njezinih stotinu gradova, kakvi su bili Hamburg, Dusseldorf, Agram, Koblenz, Stetin, Bonn, Cheminz, Kopenhagen i drugi, razvijala se vodeća svjetska industrija, najprofinjenija umjetnost odmjerenih i pravilnih proizvoda, radni moral kakvom su svi okolni narodi težili. Od kada je u prošlim eonima iz zemlje Anglije pristigao razvijeni obrt i prva industrija, radnici tudeški su stvorili kulturu proizvodnje kakvu je malo tko mogao slijediti. Tomu je pridonijela i vjera u nove bogove koji su zamijenili raniji partenon nikome vidljivih nadljudi. Ovi bogovi, njih nekoliko desetaka tisuća, hodali su zemljom, upravljali industrijom i povećavali dobit. Tudeški narod ih je dobro prihvatio i podržavao u svojoj vjeri iscrpljujućeg rada, odricanja od užitaka, pravilnih oblika kuća i naselja, uporabnih i neuporabnih predmeta, točnosti i sračunatosti u svemu i perfekciji pri proizvodnji. Bog se može postati, a to demokratsko pravo koristili su svi vrijedni majstori, pa je ova zemlja mogla napredovati brže od jugoistočnih zemalja.
I Cienan je postao bog – zaštitnik oružarske industrije usavršavanjem pištolja kojega je izumio američki bog Colt. Zaslužnom za podizanje toga dijela privrede i brige za radnike, na Cienana se spustila milost i on se pobožio, apostazirao, nakon trideset godina iscrpljujućeg rada.

Tudeška zemlja je bila privredna velesila s izraženom brigom za rad kao i brigom za radnike i seljake. Prelijevala se preko starih granica na sve strane svijeta. Prvo je širila vjeru u bogove rada, zatim industriju i na kraju vlast. Gotovo je cijeli kontinent bio u ozračju religije vrijednih. Činilo se da će svi narodi prihvatiti rad i stjecanje kao smisao života, da će parne lokomotive juriti svim krajevima, da će se šume i livade povlačiti pred kamenim pločnicima i visokom dimnjacima tvornica i da će radnički kombinezoni i kape radnim danom, a frakovi i cilindri nedjeljom, postati jedina nošnja.
Takvu je sliku kvario jug kontinenta, Balkansko Carstvo, unoseći nelagodu u budućnost. Od kada su Balkanci stigli s jugoistoka, prešavši more kod Dardanela, donijeli su svoju jednobožačku vjeru, lijenost i strah od napretka. Svi su se plašili njihova utjecaja na sjever, te su ih htjeli obratiti. Najbliži zemlji tudeškoj bili su Človjekojadci, jedini kanibalski narod na kontinentu. Ime je došlo s Človjekojadiji bliskog zapada i znači “oni koji jedu ljude”. Bili su to svojeglavi ljudi, a njihova je zemlje slovila kao izvor najrazličitijih užasa. Stoga je narod tudeški odlučio preobratiti nerazvijenije jugoistočnjake vjerom čelika i tehnike, koja se toliko puta do tada pokazala primamljivom za nerazvijene nacije na granicama zemlje tudeške. Kao dragovoljac na put pristaše Cienan, što su svi bogovi i radni ljudi zemlje tudeške prihvatili kao najbolje rješenje, jer je Človjekojadce jako zanimalo oružje.
Cienan je krenuo s velikom pratnjom misionara, uglavnom kalfi i majstora, sve do človjekojadskog grada Dar-ul-Džihada, na ušću manje rijeke u veliki Dunav. Ovdje ih Človjekojadci nisu pustili, odbijajući bilo kakvu mogućnost dolaska nove vjere u zemlju. Bog je, razočaran procjenom, krenuo na sjever, do čovjeka zvanog Vamišć, osobe koja je živjela ispred svoga vremena. Divio se tome pastiru i njegovoj gotovo božanskoj moći. Vamišć je, naime, znao tajnu života poslije smrti, što je malo koji živi čovjek ili bog znao. Ranije se vjerovalo da duše odlaze u nebo i žive s bogovima. Međutim, mnogi su se uspeli na nebo i tamo našli samo novi svijet i ništa više, nije bilo ni bogova ni duhova. Bogovi industrije nisu mogli u tome trenutku odgovoriti na ovo pitanje te su grozničavo tragali za odgovorom. Cienan se vratio razočaran po tragu gusjenica do mitnice pred Dar-ul-Džihadom. Tamo je imao više sreće: vladar Človjekojadaca, odnedavno hatišerifom (slično naredbi u zemlji tudeškoj) balkanskog cara, samostalni vladar u svojoj kneževini, dozvoli mu dolazak, ali bez velike pratnje.
Bog je uzdisao na vlažnoj slami štale. Doista se ništa ne može mjeriti sa dolaskom pred človjekojadskog vladara. Gostili su ga tri tjedna na velikom čardaku, ogromnoj seljačkoj kući izvan Dar-ul-Džihada, u kojem su vladali još uvijek Balkanci. A Človjekojadci, baš kao i njihovi gospodari, su komotan narod, puno se goste, opijaju i rasipaju obilje koje im je priroda dala, dok u jalovim dobima radije umiru od gladi nego rade. Bili su užasno netočni u poslu i lijeni bilo što mijenjati u svome životu, tako da su vječito kasnili u razvoju. Ipak, njihova gostoljubivost nije imala granica, čak su pred gostom iz tudeške zemlje jeli životinjsko meso i povrće, što nisu uobičavali i čega su se grozili, jer su pili samo krv čovječju i jeli samo meso čovječje. Jedna mu pjesma nikako nije izlazila iz uha. I sada ju je pjevao:

«Slabe duše zmija nebeska
Čarolija Silbe iza jedan-dva
Dignut zao, varijanta tla,
Nismo znali djela ispod nonsensa.

Slabe duše pozivamo vas
U nultoj šupljini da vam kucne čas.
Kefir žena u crno zavila
Što zavila, a što ostavila.

Savilo se kolo od momaka,
Od krušaka i od odojaka.»

Prvih nekoliko mjeseci je uživao veliki ugled, prilazile su mu pristaše i učile neke tajne zanata. Vladar mu je dao veliku kuću u gradu Kragujevcu, gdje je dao podići oružarnicu, jedinu i prvu tvornicu u zemlji. Cienan je bio oprezan pri davanju tajni što su Človjekojadci s negodovanjem trpjeli.
Prije nekoliko mjeseci su mu oduzeli kuću i zatvorili ga u staju pored vladarevih mesara, oslijepivši ga. Bio je svjedokom kako se danima bez prestanka dovode ljudi i kako nestaju isti trenutak. Ponudili su mu prijedlog: ukoliko Človjekojadcima govori svoje tajne puštat će te ljude preko Dunava u Vlašku i južni dio zemlje tudeške. Sigurnost pogodbe će nadzirati Cienanovi pomoćnici.
Nekoliko dana nakon smrti mlade Nominem, u štalu je ušao otmjeni gospodin i nazdravio s Guten Tag. Cienanu se srce topilo jer je pomislio kako je trenutak njegove slobode stigao.
- Prepoznaješ li me? - upitao je došljak.
- Ne. Još nisam navikao koristiti ostala čula.
- Ja sam Krupp. Došao sam te izbaviti.
Cienanu se osmijeh sledi. Krupp nije mogao biti izbavitelj. Od male tudeške kolonije u Balkaniji, on je bio najutjecajniji, ali i najozloglašeniji. Zbog neslaganja s bogovima otišao je u ovo carstvo gdje se strahovito obogatio na grbači radništva. Protiv takvih je bila većina ljudi tudeških.
- Što tražiš kao protuuslugu?
- Nagovori svoje radnike da rade za mene ... Dvije godine, recimo.
- Ne mogu. – rekao je bog koji je doista sličio na ruinu.
Njegovo lijepo i izbrijano lice s gustim brkovima zaraslo je u more brade i bora. Bijeli, često uflekani radnički kombinezon, posivio je od nečisti štale. A prljavo je bilo: zagušljivi zrak i sparina, iako je vani snijeg, smrad vlažne slame, ljudske nečisti i tjelesa štakora. Krupp nije ni znao da se ovdje sve proždire, do posljednjega zalogaja napoja, pa ni to nije dosta, jer nerad i glad jede štakore i druge stanovnike štala.
- Pristani... – reče Krupp. – Človjekojadci neće oprostiti nikome, oni su svojeglavi. Vidiš što su tebi učinili... Ne boje se ni nas, tudeških sinova.
- Ja radnike koji mi prinose žrtve štitim. Tebi ih neću dati u ruke.
Kruppa je polako napuštala volja za pregovarenjem. Znao je da Cienan neće pristati. Morat će ga jače stisnuti, to će učiniti Človjekojadci, jer im je Krupp obećao pomoći razviti oružanu industriju.
- Ostani tu, uskoro ćeš slati Človjekojadce po Kruppa. – reče on i zgroženo otiđe.
I doista, nakon nekoliko dana, u štalu uniđoše tri Človjekojadca tjerajući metalnim palicama ostale ljude. Uhvatiše Cienana i povukoše ga za nosnicu kliještima. Iako je mjesecima snovao kako će ih napasti kada ga počnu izvlačiti, Cienan od boli nije mogao činiti ništa više nego jaukati i držati se za nos. Onako slijepa su ga ščepali, stavili mu ruke oko leđa i vezali ih lancima. Bog je pomislio kako će ga čopor Človjekojadaca ubiti sjekirom ili odmah klati, no samo je osjetio udarce palica po sebi. Za malo vremena su ga ostavili bacivši omamljeno tijelo nazad u štalu.
Cienan je znao da je ovo Kruppovo djelo. Ovaj je industrijalac želio njegove radnike ne birajući sredstva. Mržnja između industrijalaca i bogova industrije bila je velika jer su prvi promicali nejednakost među ljudima i ljenčarenje za bogataše, dok su drugi sanjali sliku zemlje tudeške u kojoj svi rade i podižu prvo sebe, a tako i svoju zemlju. Krupp je čak predlagao da se bogataš Hohenholer proglasi carem zemlje tudeške. To je Cienanu bilo nezamislivo, nikada nije htio poticati nejednakost i nerad.
Bogu je bilo teže nego je to Krupp mogao zamisliti. Spoznaja da je zatvoren i da se ne smije maknuti iz skučene štale činila ga je nezadovoljnim i depresivnim. Zatvorenika znade utuči i nemogućnost bilo kakve odlluke kao i činjenica izvjesne smrti za koju nije znao kada će nastupiti. Najviše od svega ga je mučila činjenica da ne zna kakvo će doći jelo na red. Čak ga nije mogao sam uzimati kada je htio jesti koliko mu se jelo. Još je neugodnije bilo što je bio jedini muškarac u štali kojega nisu uškopili, što mu je neprestano dovodilo mnoštvo prljavih žena.
Jedne noći nešto teško padne s krova štale pred Cienana. Bog ustuknu prema vlažnom zidu. Snažne maljave ruke uhvatiše ga za ramena. Cienan plašljivo opipaše pridošlicu. Bio je sav obrastao dugim dlakama, imao je ravno, zapravo spljošteno lice s malim nosićem i ogromne brkove, kakve je nosila većina Človjekojadaca. Međutim, njegovo tijelo kao da je bilo metalno, toliko su mu bili snažni mišići. I slijepac bi prepoznao tko je, stoga Cienan reče:
- Ti si delija.
- Je... - reče delija. Bio je on ogroman majmun, za glavu viši od čovjeka, snažan koliko i četrdeset ljudi, samo mu je dugi rep dizao dva konja u vis. Bili su to čovjekoliki majmuni s rta Gibr-al- tar, sa juga kontinenta, koji su služili caru balkanskom kao tjelesna straža.
Teško su se razumjeli. Delija je malo znao tudeški, človjekojadski ponešto, a balkanski Cienan nije znao dobro. Poslao ga je car, na Kruppovu molbu jer se veleindustrijalcu probudio nacionalni osjećaj. Krupp je možda bio bogataš i neradnik, ali je ostao dobar sin tudeški.
Kragujevac je mjesto u zatvorenoj kotlini iznad koga se oviše planine spajaju s niskim nebom. Do neba treba proći suviše opasne strmine, te niti jedan Kragujevčan u cijeloj povijesti grada nije došao do neba. Delija je uprtio izmorenog boga na leđa, išunjao se zaobilazeći straže oko štale i uz napor ga donio u nebo. Njemu to nije bilo teško, koliko je malim Človjekojadcima. Još su nekoliko sati hodali po nebu da bi ga majmun ostavio na skrb jednom tudeškom sinu, bogu svestranih znanstvenika, Humboltu. Ova su se dvojica površno poznavala, no srdačno su se zagrlili i krenuli pričati zgode. Cienan je najprije pitao može li se nekako ovdje doznati tajna života poslije smrti. Humbolt je rekao da upravo traži duše koje bi na nebu trebale biti, ali da ih nije pronašao. Vjerojatno bježe pred ljudima kada se ovi popnu u nebo. Bog oružara nije htio proturječiti starijemu kolegi, no izgubio je nadu da bi Humbolt mogao pronaći duše na nebu: one lutaju po zemlji ili prebivaju na planetima iznad neba.

Ostao je nekoliko dana u metalnoj kućici koju je Humbolt izgradio. Ispočetka je Cienan žalio što ne može vidjeti toliko žuđeno nebo, da bi onda shvatio kako ga hvata neobjašnjiv osjećaj sreće što je na ovome mjestu. Bogovi buke, strojeva i industrije nisu vjerovali, baš kao i njihovi vjernici, ni u šta što se ne može iskustvom dokazati. Uostalom, svoju su božansku moć temeljili na napretku tehnike i industrijalizirane privrede, a ne na magiji i neopipljivom. Ipak, nisu mogli poreći postojanje duhova. Njihova bi se vjera, ukorijenjena u puku tudeškom već tisućljeće i pola, mogla lako rasplinuti u ovo moderno vrijeme, ako ne pronađu odgovor na pitanje života nakon smrti. Uostalom, na nebo se ne gleda kao na mjesto obitavanja duša, nego je ono dar prirode bogovima i onima koji će bogovi postati. Ovdje se krije bezbroj ideja za nove izume; ovdje se mogu naći sve moguće i nemoguće sirovine. Cienan se sjećao da nije još otkrio što se događa poslije smrti, pa si je čvrsto obećao da će ponovo otići do Vamišća i pokušati doznati. Put do toga znanja bit će težak onoliko koliko je teško postati bogom. Slijepi Cienan je odlučio pokušati.
Nešto je vremena proveo s Humboltom, u njegovoj kućici okruženoj ravnim poljem najraznovrsnijih metalnih dijelova i naprava, nekih dobro očuvanih, nekih hrđavih, koji ovdje stoje od pamtivijeka. Lagani povjetarac donosio je tvornički dim s drugog kraja neba, tako da su obojica uživala u odmoru. Humbolt je obećao Cienanau da će ga odvesti do dijela neba koje graniči s gorjem Karpati, u čijem bi podnožju mogao naći Vamišća, jer je on napajao stada po poljima zemljoulja između rijeke Tise i Karpata. Postojala je nada da pastir zna ponešto i medicine te će moći povratiti slijepom bogu vid.
Sišli su u neko vlaško selo i odsjeli tamo poslavši poruku Vamišću. Tamo je bio neki vračar i iscjelitelj koji je odlučio pregledati Cienanove oči. Bog je gajio neku nadu da će mu se vratiti vid, jer su mu Človjekojadci jedno oko iskopali, a u desno sipali lužinu, našto je ono ostalo cijelo. Vlaški ljekarnik je rekao da je lako moguće da se vid vrati, ali samo godišnje tri, četiri puta po nekoliko tjedana jer ona na oko usuta smjesa nije sadržavala toliki omjer lužine koliko nekih drugih jakih otrova, nedovoljnih da čovjeka zauvijek oslijepe.
Vamišć je stigao vrlo brzo, zajedno sa stadom gusjeničara. On je najviše volio držati svoje ljubimce u Vlaškoj jer je bila neizmjerno bogata sirovim zemljouljem koje su gusjeničari gutali. Vamišć doista bijaše ispred svoga vremena: uzgajao je čelične, samohodne radne strojeve i tenkove, žive grdosije za koje se pokazivala potreba u zemlji tudeškoj. Dva boga i pastir zapjevahu pjesme sastanka i bijahu vrlo veseli. Humbolt i Cienan su ispričali sve moguće doživljaje u nebu što je Vamišć slušao otvorenih usta.
Na rastanku s Huboltom, koji odluči vratiti se u svoju kućicu iznad Kragujevca, Cienan je čuo dvije loše i jednu dobru vijest. Vamišć ne želi bogovima tudeškim otkriti svoju tajnu, a Cienanu ne može vratiti vid jer toliko u budućnosti ne živi. S druge strane, odlučio je poslušati molbe bogova tudeških i kazniti Človjekojadce zbog njihova nepoštivanja pravila normalnog života. Ukoliko Cienan želi, može odmah krenuti s njim.
Boga - zaštitnika oružara nije bilo potrebno nagovarati, sam bi pohitao tamo. Još ga je veća sreća zapuhnula kada mu se pred zemaljskim Dunavom vratio vid. Gledao je na jedno oko kroz maglu, no mogao je napokon vidjeti.
Pastir Vamišć je toga kasnoga proljeća prešao plavi Dunav i pošao pustošiti po Človjekojadiji. Brzi motori i slabost Človjekojadaca naprema željeznim napadačima učinili su da za petnaest dana željezna kazna stigne do juga zemlje i do Kragujevca. I car Balkanaca je dozvolio da se kazne Človjekojadci, ali da se ne osvaja teritorij za drugu zemlju, bila ona Tudeška, Hrvaska ili Vlaška. Kad su stigli pred Kragujevac, Cienanu zaigra srce od radosti. Imali su zadaću uništiti oružarnu, a on je s tim ciljem i krenuo u grad. Srce mu je još više zaigralo kada je čuo da se u Kragujevcu zatekla prekomorska božica Vivian, koja je - tako se govorilo - znala tajnu zagrobnog života. Cijeli dan i dobar dio noći prije napada bog oružara je provodio u mislima. Što doista biva s ljudima nakon smrti? Ranije se govorilo o duši i tijelu, no postojanje duše se ne može dokazati kao postojanje tijela. Možda je utjeha smisao života u neprestanom radu i ulaganju čitavih naraštaja najrazličitijih naroda u jedan cilj, ostvarivanje tehničke civilizacije beskrajne sreće i zemaljskog zadovoljstva. Taj ideal iz prethodnih stoljeća nije više bio dovoljan. U ovome stoljeću čelika i pare, kada se zemlja približavala tehnički savršenom nebu, odgovor nije bio da se duh rada utjelovljuje u djelima pa tako duša nije potrebna jer se nalazi u svim oblicima. napretka društva u koje je mrtvo tijelo čovjeka ili boga ugradilo svoj život. Stoga će on učiniti sve da ovu tajnu razjasni.
Juriš na Kragujevac bijaše uspio. Do poslijepodneva su ušli u sve ulice i polako uništavali tvornicu oružja i ljevaonicu topova. To veče im je trebalo stići novo gorivo, već poslano s izvora zemljoulja u Bačkoj, stoga je Cienan mučio muku ne bi li zauzdao potrošnju goriva svojih teškometalnih napadača.
Dovezao se do Vivian, a ona je bila u jednom od većih sokaka balkanske palanke Kragujevac ne vjerujući svojim očima. Pitao je jaružalo koje ga je dovezlo je li to doista Vivien, a ono mu je odgovorilo da tako kažu človjekojadski zarobljenici. Na vidnom mjestu za sve, stajala je Vivean, božica lijepog glasa, svezana na stup i strahovito, do neprepoznavanja, izmasakrirana. Ne mora se posebno napominjati da je bila mrtva, i to odavno mrtva, barem su to dokazivali crvi na njoj. Zašto je ovdje došla čak iz daleke Somali - zemlje, nitko nije mogao reći. Bog pade na koljena i zapjeva tužaljku. Pjevao je vrlo dugo.
Človjekojadci u suton primjetiše kako su strašni strojevi stali u gradu. Kako je kolona s novim vozilima bila dosta daleko na sjeveru, sišli su s planine u grad. Bespomoćni strojevi su se zatvorili u svoju metalnu karoseriju, štiteći ljude i bogove koji su bili s njima. Jedino se Cienan zaniješe u tužaljci i ne vidješe človjekojadsku vojsku kako uljezi u grad.
Kada je primjetio da su njegovi utihnuli, a neprijatelji spustili s visina u mjesto, Cienan poskočiše i krenuše prema svome jaružalu, za koje pretpostavljaše da je u blizini.
Nije mu to uspjelo. Izlaz iz ulica su zagradili neprijatelji i on se nije mogao probiti. Brzo je razmišljao te se mašio oružja, da bi se ubio. Razmišljajući još malo, zaključio je da Človjekojadcima ništa ne bi napakostio svojim samoumorstvom te pogledom potraži jednu od bezbrojnih lokvica goriva. Došao je do jedne takve, koju su ispuštali teškaši pri napadu i legao u nju. Človjekojadci su se skupljali oko njega, ali nisu htjeli napasti, misleći da bog čini neke magijske rituale.
Okupan u ulju, iz džepa izvadi kutijicu i bočicu. Izvadi drvo na vrhu premazano žutom bojom, umoči ga u bočicu i stade pušući u vrh sušiti smjesu. Lagano se odšetao do jednog od obližnjih stabala i od koru upalio vrh žigice, prinio je k sebi i isti trenutak planuo. Od bljeska su se Človjekojadci prestrašili.
"Sada ću vidjeti smrt. Možda budem mogao reći drugima što je nakon smrti.", mislio je bog umirući u najgorim mukama.
Naglo su muke prestale. Osjetio se Cienan izbačenim sa zemlje. Vidio je na oba oka, a naselje, drveće, Človjekojadci i sve zemaljsko izgledalo je drukčije, u zelenim, plavim i ljubičastim bojava s kričavim odsjajem, u vrlo malo nijansi. Nebo, prema kojemu iđaše, gustijaše se u tamnim preljevima. Pogledao je na zemlju svoje tijelo, bilo je odvratne tamne boje, goreći još uvijek, ali sada tamnim plamenom, vrlo neprirodno.
U daljini je vidio Vivianino lice, barem je mislio, zapravo, znao je da je njeno. Pošao je za njim slijedivši instinkt, uputiv se prema onoj tami. Bio je na dohvat spoznaji, pa mu se činilo da je nebitno hoće li ju podijeliti s nekim.
Prvo je upio iz tamnih oblaka znanja da su sve duše utkane u njihov rad ostavljen na zemlji i da je to rješenje zagonetke. Ulazeći dublje u crnilo, shvatio je da se prevario: sve duše žive na zemlji, okupljaju se oko groblja i prebivaju zajedno s živima, nevidljivi božjem ili ljudskom oku. Onda je opet novo znanje dolazilo, a to je bilo da postoji nebo na kome je sve živo nevidljivo, osim proizvoda rada nevidljivih duša, znači onoga gdje je Cienan bio, ali nije mogao vidjeti. Bogova duša se zamislila i primila opet staro znanje o postojanju duše u plodovima njihova rada. Ulazeći sve dublje u oblak, miješale su mu se najrazličitije spoznaje; čas je znao da duša postoji, čas je doznao da je to opsjena i da ni on sam više ne bivstvuje.
Onda, prodrijevši u najtamniji kut oblaka, doznaše pravu i jedinu istinu, koja ga razveseli do u beskraj. Sada je znao i htio se vratiti, htio je svima reći. On je znao tajnu zagrobnoga života, tajnu koju je uvijek priželjkivao spoznati. Mogao ju je odmah izreći, spremao se na to, okrenuo se u pravcu zemlje pošavši k njoj.
U idućem je trenutku nestao u tami.





Parodija: Pismo uredniku (Dragan Milenić)


Dragan Milenić
PISMO UREDNIKU

Poštovani druže uredniče,
Evo uzeh da ti se javim i usput pošaljem kojekakve tričarije jer nemam pametnijeg posla. Čujem da ti se list našao na zlu glasu jer si objavio neke neistine o uspjehu domaće naučne fantastike. Ipak ja obožavam tvoj list jer objavite skoro sve moje SF priče.
Mnogi misle da imam užasan stil (Suvin, Živković i kompanija), ali baš mene to svrbi.
Uzgred da te pitam - Šao ti misliš o Danikenu? Ja mislim da je on najbolji naučnik na svijetu. Bez obzira na govorkanja!
Uzgred da ti kažem da nije lijepo od tebe što si objavio ono sranje od Isaaca Asimova. Ja bih to napisao puno bolje i pristao da objavim kod tebe za puno manji honorar.
Molim te popravi nešto u ovim mojim pričicama. Proširi onaj dio gdje pijani BOČ siluje nedužnu babu itd.
Evo uzmi ove priče (nije važno odakle sam se snašao!) i po običaju objavi sve jer određena provizija je zagarantovana.
Tvoj omiljeni
Gordan Popić

(1977)

Priča: Robot ubica (Vojislav Ružić)



Vojislav Ružić (1962-2000)



ROBOT UBICA


U jednom zabačenom kutku Njujorka profesor Helc je pravio robota ubicu. Njegova laboratorija sastojala se od nekoliko zarđalih lonaca i epruveta bez dna. U uglu je bila peć od gline.
Profesor Helc nije napravio robota ubicu već robota kućnu pomoćnicu. tog robota je prodao i dobio lijepu svoticu od pet dolara. Ali da nevolja bude veća dolari su bili lažni. Međutim, to Helc nije znao. Otišao je u prodavaonicu starih stvari da kupi nekoliko šipki i dobio ih ali preko leđa u vidu crvenih masnica.
Na kraju mu se trud isplatio. Napravio je robota ubicu. ali prvi koga je robot ubio bio je Helc.

(1977)

War is world*

 
stvoren sam iz spisa
stvoren iz iskonih opisa
proroka vlažnog postanja
 
ima me u svakom molekulu dana
kao da sam žamor svetog stanja
 
ljubavi
mira
 
čega Ovde nikada bilo nije
Zemlja  je u okovima noći
 
generala žudnih moći
 
 
→→←
 

Priča: Prokletstvo zmaja Formana (Panto Bašić)

                                Panto Bašic                           

Prokletstvo zmaja Formana

1. Kraljeva pohlepa

 

 

Negdje daleko postojala je zemlja u kojoj su ljudi i zmajevi živjeli zajedno u miru. Zmajevi su svojim plamenom zagrijavali kraljev dvorac i sve kuće čiji domaćini nisu imali dovoljno novaca da plaćaju ogrijev, a stanovnici i naravno kralj proizvodili su za zmajeve velike količine hrane.

Jednog dana kraljev zlobni savjetnik Merlin predložio mu je da počnu proizvoditi manje hrane jer navodno zmajevi manje rade, pa nisu zaslužili toliko.

Kralj je pristao jer je znao da će imati više prihoda. Drugoj strani to nije bilo pravo, ali nisu se javno bunili.

Međutim kraljeva i Merlinova pohlepa nije tu stala. Svake godine proizvodnja hrane bila je sve manja i manja, sve dok jednog dana zmajevi nisu postali robovi. To je naravno bila Merlinova ideja.

- Vaše Veličanstvo - obrati se on kralju. - Zar ne mislite da ste previše velikodušni prema onim velikim stvorenjima. Oni su samo velike životinje, a životinje postoje da bi služili nama -ljudima. Mislim da ne treba da im se odužujemo, jer je njihova dužnost da rade. Neka sami sebi traže hranu, mi smo ih dovoljno izdržavali.

Kralj je to jedva dočekao. On je to htio već  odavno učiniti, ali je čekao da neko drugi to predloži, jer bi u suprotnom svi znali da je on pohlepan.

Uskoro je taj zakon i sproveden. Zmajevi su javno postali ljudski robovi.

Kada su to oni čuli jako su se razbjesnili. Organizovan je sastanak na kojem su prisustvovali svi zmajevi te zemlje. Jednoglasno su odlučili da će se odseliti iz te odatle i da nikada više neće vjerovati ljudima.

Kada je došao taj dan zmajevi su zapalili sve kraljeve usjeve i krenuli. Svi, osim njihovog vođe, zmaja Formana. On je otišao pravo kralju:

 - Ti, pohlepniče, kralju ove zemlje, nisi imao pravo da učiniš to prljavo djelo. Mi smo mnogo jači od svih vas, mogli bismo vas sve pobiti, ali mi nismo tako grozni kao što ste vi prema nama, ali zato ti se zaklinjem - dok je mene, zmaja Formana, ova zemlja će biti prokleta. Čini se neće razbiti, jer sam ja besmrtan, a ne postoji niko ko bi imao hrabrosti da se bori protiv mene - to je rekao i otišao sa ostalim zmajevima, tako jako mašući krilima da vjetar otpuhao nekoliko drveća.

 

2.

 

Propast

 

 

Prošlo je godinu dana od kako su zmajevi napustili zemlju pohlepnog kralja. Mnogo se toga promijenilo - zemlja koja je nekada imala najljepše usjeve, koja je rađala najljepše voće, sada ne rađa ništa, ljeto je tako vruće da niko nije mogao izaći iz svoje kuće do kasno naveče, inače bi ih sunce spržilo. Zime su bile tako hladne da bi se prst smrzao kad bi dodirnuo snijeg. Zbog takve nesreće bio je kriv samo kralj zato što je slušao pomoćnika Merlina, a znao je da je on sam po sebi zao, te zato što je bio najpohlepniji kralj koji je ikada vladao. Ipak imao je najljepšu kćer, tako lijepu da bi se ljudima srce istopilo od miline kad bi je vidjeli. Kralj je znao da je kriv za sve te nesreće, a sada mu je kasno da se kaje pa je učinio ono što mu je bilo najteže - - dao je obavijest po cijelome svijetu da će svoju kćer dati za ženu onom junaku koji ubije zmaja Formana.

 

3.

Potraga za junakom

 

 

Od tog dana često su dolazili prinčevi i kneževići u kraljev dvor nadajući se da će uspjeti pobijediti velikog zmaja i dobiti princezu Alisu za ženu.

Međutim niko nije uspio ispuniti svoju želju. Neki nisu uspjeli ni naći zmaja Formana, a oni koji su ga našli preplašili su se čim su ga vidjeli, jer zmaj Forman bio je najveći zmaj na svijetu.

Tako jednom došao je princ iz daleke Perzije. Kralj, čim ga vidio dobio je nekakvu veliku nadu da će baš taj princ osloboditi njegovu zemlju od propasti i dozvolio mu da ide da traži Formana.

Mladić je krenuo na put i nije morao mnogo ići kada je naišao na jednu ogromnu pećinu. Odmah je znao da je tu zmaj Forman jer je čuo za njegovu veličinu .Polako je ušao unutra, ali nije nikoga bilo. Ušao je duboko ali i dalje nije bilo nikoga. „Zmaj je vjerovatno otišao da traži hranu. Sačekaću ga", pomislio je mladić i naslonio se na zid i utonuo u razmišljanja. Ubrzo je osjetio da duva jak vjetar. Sakrio se u mračni dio pećine. Najednom je u pećinu ušao zmaj Forman. Pošto se umorio od dugog leta, legao je da se odmori. Mladić je iskoristio priliku. Izvadio je nož iz džepa i zario ga Formanu u leđa. Zmaj je tako jako urliknuo iz boli zamahnuo repom i udario princa koji je na mjestu ostao mrtav.

Kada je kralj vidio da se mladić ne vraća, izgubio je svaku nadu za spasom svog naroda. Povukao se u sebe i ni sa kim nije pričao. Po cijele dane se kajao zbog svoje pohlepe i molio Boga da mu da još jednu šansu.

 

 

 

4.

Formanova smrt

 

 

Prošlo je već tri mjeseca od kako je kralj počeo potragu za spasiocem, ali niko nije mogao pobijediti ogromnog zmaja Formana.

Kad su već svi izgubili nadu da će doći makar još jedan junak,on je došao

Ali taj junak nije bio nikakav kralj, ni princ, pa ni knežević. Bio je to običan prosjak.

- Idi odavde. Vrati se tamo odakle si došao, samo ćeš izgubiti glavu. Kad ga onoliki prinčevi sa vrhunskom opremom nisu uspjeli savladati, nećeš ni ti - rekao mu je kralj.

Ali mladi siromah nije odustajao. Izmolio je kralja da mu da jednog konja sa opremom i jedan mač i zatim krenuo u potragu za Formanom.

Došao je do ogromne pećine i unutra vidio zmaja kako hrče. Polako je uveo konja da se ne bi probudio. Zatim je konja pustio da bježi. Kako je zmaj to čuo, trgnuo se i pošao za konjem.

Tada mu je mladić mačem probio kičmu. Zmaj je jako rikao. Ovaj mu je ponovo zario mač, ali u rep. Zmaj se kotrljao od boli. Mladić se zatim hrabro popeo na životinju i zadao mu pobjednički udarac mačem u srce. Tada je zmaj izdahnuo. Junak mu je ponosno odrubio glavu i otišao pred kralja.

Kralj nije imao riječi kako da se zahvali mladiću te ga je zagrlio i poljubio.

Tada su čini prestale da  djeluju.

Narod, koji je preživio tu tešku nesreću, polako se počeo da se oporavlja. Zemlja je ponovo rađala najljepše voće, a hrabri junak je uzeo princezu Alisu za ženu i sa njom sretno živio u dvorcu nekada pohlepnog kralja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 



Odnekud pijanstvo*

 
jutra svakog iz mesa izničem
Zemlja mi telo žuborne suštine
Zelena Bara - spomenar vedrine
 
koga jesam i od čega Jestvo
čiji stvarno ili čime stvar
 
raščinjen godinama putovanja
nerazuman u Zakoniku zvanja
 
stičem čudo tamo gde je duša
duhom volja istinskog postanja
 
VizantOr* saglasja stvaranja
 
↨↑↓

Priča: Ledeni knez (Mario Berečić)

Mario Berečić

 

 

 

Ledeni knez

 

- drevna priča sa zapisa iz Pakla -

 

Proljeća osamstodvadesete godine od rođenja Spasitelja, doglavnici u Sisku dosjetili su se graditi hringove oko naselja. Ušli su u treću godinu rata protiv Rimskog carstva i cara Ludovika Bogomoljca, nasljednika silnog Dragutina Velikog, prvog rimskog cara u novome dobu i najvećega vladara naroda Fruga sa zapada. Čak je i tvrdo zidani Sisak dobio hring. Taj avarski zaklon bio je zid od  navezene zemlje, drva i ponešto kamena koji je išao daleko od naselja i štitio malu pokrajinu unutar sebe. Tu se moglo godinama bivati, uzgajati stoku ili usjeve bez izlaska izvan zaklona. Za dvadesetak lijepih dana ožujka i travnja većina je ostalih gradića u zemlji Slovinskoj bila ozidana primivši dobar dio okolnog stanovništva, dok su neki krenuli na istok, u zbjegove. Njihov je vladar, knez Ljujo, dugo vremena vodio rat s južnim knezom Pornom Višeslavovim kojega je pobijeđivao, i sa samim carstvom, kojega je nasamarivao. Podršku su mu dali i Slaveni sjeverno od Drave, u Moravskoj, ali i neki drugi narodi. Osim protiv zemaljske sile, mala Slovinska zemlja između Save i Drave borila se protiv sila Pakla. Opipljivi i zloćudni, šetali su po noćima čineći štete diljem zemlje. Prije početka rata napastvovali su i njega i cara u Diedenhofenu da im se predaju kako bi ih učinili još jačim i slavnijim. Obojica su odbili, knez Ljudevit – Ljujo je čak osnovao posebne noćne postrojbe lovaca zloduha. Ovaj detalj kronike Pakla donose s gađenjem.

Prošle su zime po visokim snjegovima dobro opremljene čete jahale preko cijele zemlje istrebljujući djecu zla na bilo koji način: vatrom, mačem, konopom, svetom vodom... U proljeće su se vidjeli rezultati jer se smanjio broj mrtve novorođenčadi, krava bez mlijeka, mrazeva, nasilnih i neobjašnjivih smrti i drugih nesreća. Zemlja je odahnula. Mali narod je uspijevao prkositi i Paklu i Rimskom carstvu obnovljenom od Franaka-Fruga, pobjednika nad strašnim Sasima i još strašnijim Avarima, ali i nevjernim Helenima. Imali su za vođu izuzetnog vladara, a i bili su izuzetni ljudi, barem izuzetniji od potomaka, hrabri i prkosni. Taj se Ljujo nije dao pokoravati, odlučivao je po svojoj volji. O njemu kronike govore kratko, ali s divljenjem.

Fruzi su ovoga proljeća nalegli na zemlju između Drave i Save, samljevši na svom put Karantane, ostavivši ih pod vlašću zloglasnog Balderiha Usranog. U Slovinskoj su se raširili do Vukova na Dunavu i tako zabilježili najveće napredovanje od kad rat traje, ali se jasno vidjelo da im treća godina rata iscrpljuje snage i da će uskoro odustati od intervencija na ovoj istočnoj stani. Za opsjedanje jedanaest većih mjesta trebalo im je daleko više vojske i vremena, a to nisu imali oslabljeni već u planinama Karantanije. Teško su se probijali kroz nikad lošije puteve, hranu i bogatstva u siromašnijoj zemlji izbjeglog pučanstva nisu nalazili, mlako su napadali uhrinžene gradove i rano se povukli, već u kolovozu. Imajući malo vijesti o događajima izvan hringa, Ljudevit odluči posjetiti zemlju. Na putu ga je sreo glas da je Porno umro, a novi je krez južnih plemena Vladislav. Čak ga je veselilo da su Fruzi vojsku skoncentrirali samo na njegovo područje jer su time posredno dokazivali da za šire ratovanje po prostranim područjima između Alpa i Karpata nemaju snage i volje. Odlučio je posjetiti istok zemlje, baš kao što je to u doba mira često činio.

Krenuo je prvo u Zlatnu dolinu oko Požege, prema priči podanika gotovo najviše pustošeni dio zemlje. Tamo su ratovali Alemani, a oni su najgori u Fruškoj vojsci. Crna polja, spaljene kuće i odbjegla stoka tužno su izgledali pod kolovoškim veselim suncem. Skoro su zaplakali od sreće kada su vidjeli u sumraku neoštećenu Požegu. Ispred grada ih je dočekao župan i obećao da će se vojska dobro odmoriti. Župan je govorio da su Fruzi na nekoliko mjesta probili hring, ali su ih Požežani odbacili. Ljudevitu je bilo drago vidjeti dobro uhranjene ljude, okolne naseljenike koji su se snašli unutar hringa, čitav trg i županovu kuću, proširenu crkvu i jake zidine. Obilje hrane na stolu iznenadilo je pridošlice, jer ovoliko raznovrsnosti sigurno nije bilo ni u nedirnutim Našicama. Doista su se osjećali kao kod kuće.

Tijekom ovogodišnje opsade Siska Ljudevit nije dirao fino jelo ili ženu. Postio je neprestano odlazeći s jednog mjesta unutar hringa na drugo, pravio nacrte obrane, hrabrio vojsku i tome slično. Zaspao je skoro za stolicom, odvikao od alkohola tijekom posljednje polovice godine. Njegovi su ga suborci podigli na ruke i odnijeli u neku sobu. Knez se nekako otrijeznio i primjetio da je nag i da druga naga put lijeno migolji po njemu. Svojim ogromnim šakama uspio je ispitati to tijelo i bilo je pravo žensko sa strukom obujma desne šake, kako su Slovinci govorili. Uživao je s očito mladom djevojkom kako nije dugo prije.

U ovome nije bio sam. Gotovo su svi imali svoje prijateljice te se večera polako pretvarala u pijane orgije, dostojne barbara, u ovome pogledu doista najboljih nasljednika davnoumrle rimske države. Svako mekano mjesto županovog doma zauzeli su parovi, odlazeći i u štagljeve i stogove lanjskog sijena pored domaćinovoga tora.

Ujutro je Ljudevit još bio pijan kada je čuo krikove iz vana. Promrmljao je djevojki neka zove nekoga i neka svi krenu na Fruge u obranu Siska. Kako su krici bili pomiješani s čuđenjem, knez se podignu u sjedeći položaj. Soba se vrtjela, no jasno je vidio da je nagorjelih, crnih zidova, bez krova. Ležao je na podu obojanom crnilom čađi i izmetinama pomiješanih s krpama.

"Kuda su me to doveli?", upitao je svoju družbenicu, no ona je šutjela.

"Ne čuješ?", izderao se pogledom tražeći njezino sinoć onoliko ćulno tijelo. Međutim, pogled je našao samo bijele kosti, desno od Ljudevita.

Kneza je u trenu toliko zabolio želudac da je pomislio kako je netko bacio nož u njegov drob. Jedva je ostao u svijesti, jer nije malo probuditi se u sobi koja je služila kao nužnik, a pored sebe naći kostur umjesto ljubavnice. Gledao je taj kostur i prepoznavao ono što je napipavao sinoć: narukvice na lijevoj ruci, nanožnicu na desnoj nozi.

Izašao je van, ne izdržavši smrad sobe, leđa punih crnih i smeđih ostataka. Ušao je odmah u županovu sobu za gošćenja u kojoj je sve bilo opljačkano i spaljeno, bez krova. Prvo je pomislio kako je netko, dok je on spavao, odnio sve one stolove s hranom i slugama koji trče između razuzdanih ratnika, te da je požar spalio svaku sobu.

Pronašao je neku čistu odjeću i navukao je na sebe. Izašavši van, vidio je Požegu kakva nije postojala jučer. Sve su kuće bile bez krovova, očito su preživjele požar. Drvene kuće i drvena crkva predstavljale su zgarište, po stupovima od opeke se vidjelo da ju župan nije dao proširiti. Cijela Požega se gubila u gustom korovu, a ljudi se nije moglo vidjeti. Knez je znao da su djeca zla znala dovući i muškarce i žene na neko divno mjesto, zabavljati se s njima i ujutro ih ostaviti u nekom užasu.

Ubrzo su se skupili svi vojnici, neki više, neki manje užasnuti, i govorili o svojim iskustvima. U opustošenom gradu su se budili na goloj zemlji ili po hrpama smeća, okruženi kosturima sinoćnjih ljubavnica. Ostali stanovnici su se plašili Ljudevitove vojske jer su ih vidjeli kako se goste s vukodlacima, ljube sa ženama blijedim poput dvije smrti, jedu lješine koje su već mjesecima trulile u okolini, a iznad njih, na počasnom mjestu, sjedi Sotona sam. Našli su i župana, pomućenog uma već više mjeseci.

Idućih dana su se vojnici liječili od proživljenog. Ljudevit je dao pobiti sve svjedoke, kako bi ublažio glase o ovim grozotama, opasnim za povjerenje naroda u razbludnog kneza. Naredio je da se narod moli, da skupljaju svetu vodu i prave križeve, a onih nekoliko svećenika ostalih u Slovinskoj neka drže mise danonoćno.

Pokušali su nekako rekonstruirati događaje. Alemanski vojvode opsjedahu Požegu nekoliko mjeseci. Onda su primili ponudu nekog vješca da im daju sve ljude u gradu. Djeca zla će probiti hring, popiti krv svemu živom i ujutro prepustiti Alemanima mjesto. Iste su noći prodrla kroz dva mjesta u nasipanom zidu sva bića Pakla strahovito pustošeći grad. Ujutro su Alemani ušli i, vidjevši vampirski pir u svom užasu, zapalili neke kuće ne uzevši ni komadić zlata kao plijen. Požeško tlo postalo je prokleto pa su sinovi i kćeri zla ovdje i po danu hodili. U Alemaniji je te godine povećan broj misa za dušu živih ratnika,  jer oni znadijaše da su učinili bogumrsko djelo, prepustivši nečasnima krštene.

Iako su Ludovikovi podanici udarili jače nego inače, strategija skrivanja je odbila frušku vojsku uz mali napor. Zemlja je ostala koliko-toliko čitava, a od gradova tek je Požega uništena. Ljudevit je uvidio da ne treba utvrditi samo naselja, već i zemlju učiniti što neprohodnijom zatiranjem znanih putova preko šuma i močvara. Time su strane postrojbe bile odbijane i od seoskim naselja unutar vlažnih šumskih prstenova tadašnje Slavonije. Osim odbijanja tuđinaca, Ljujo je zavladao brdovitim krajevima iza Velebita došavši ove zime sve do župe Gacke na istoimenoj rijeci.

Uz strategije protiv zemaljskih dušmana, morao je odbijati vojske zloduha, vrlo tjelesne i žive, rađane od Pakla u neograničenim količinama. Odlučio je i ovu borbu prihvatiti.

Fruzi su živjeli u mori od Slavena, napose Slovinaca. Zemlja je poslala šest vojski na tu zemljicu i sve su se vraćale namagarčene i pune osjećaja poraza. Car se čak dvojio paktirati s Paklom, no nakon iskustva s Alemanima odbacio je tu mogućnost. Umjesto da ih pokori, ili barem ošteti, velika vojska se pokazala kao pravi izvor bogatstava za Slovince: pljačkom glomazne vojske dobivali su oružje, nebrojene količine srebrnog i zlatnog novca, konje, vojnu opremu, hranu, uporabne predmete... Umjesto da napada bogatije pokrajine na moru, Ljudevit je doveo izvor zapadnog blaga u svoju zemlju. Na državnom saboru u Aachenu tijekom listopada 820. car odluči poslati još tri vojske, od kojih će jednu pomoći Vladislav Višeslavov, čija se vojska napokon oporavila od poraza koji im je Ljudevit nanio prije neku godinu.

Ti su južni Hrvati bili Slovincima sa sjevera čudan narod. Brzo su zaboravljali svoje slavenstvo i hrvatstvo primajući sve više fruških i romanskih upliva. I Ljudevit je do prije osam-devet godina promicao uplive sa zapadnih i južnih strana, nauštb provjerenih slovinskih. Za razliku od Hrvata, Slovinci su još uvijek bili stočari, koristeći gotovo sve termine za stoku preuzete od Avara. Nosili su oružje po avarski, jahali poput njih, čak su imena za časnike u vojsci bila avarska. Omiljeni stil gradnje u Panonskoj nizini bio je avarsko-slavenski, dakle dalekoistočnim ornamentima rezbarene drvene dekoracije. Tada omiljeni porculan Evropi su dali Slaveni, prodajući robu koju su Avari donijeli iz graničnih provincija Kine. Čak su Slovinci i Moravljani neograničeno skupljali rijetke kineske zlatnike u obliku nožića, čudno ocrtanih tamošnjim pismom, i bjelokost morskog slona iz najistočnijega Sibira. Iako su imali pregršt sličnosti, a najveća je bila jezik, velike su ih razlike razdvajale.

Iznenađuje koliko su slavenski preci posjedovali razlika u odnosu na potomke. Uostalom, živjeli od Jadrijanskog mora do močvara južne Laponije neprekinuti nekim drugim narodom. Gotovo su svi imali svijetlu kosu i put te sličan jezik. Govorili su drugačije nego njihovi potomci: imali su puno više glasova i gotovo svaki drugi glas im je bio samoglasnik. Današnje ije izgovarali su kao dugačko e : snijeg - sneeg', imali mnoštvo poluglasa: B'lgarija i vrlo težak jezik. U Ljudevitovo doba još su vrijedili plemenski odnosi, a ne feudalni kao na zapadu. Kodeks ponašanja i narodni običaji su bili slavenski, osim u Moravskoj i Slovinskoj, gdje je bilo dosta upliva s Dalekog istoka, te su te zemlje Fruzi zvali Hunijama. U primorskom dijelu današnje Hrvatske osjećao se upliv Romana, naroda koji je živio na drugoj strani Jadrijanskog mora.

Fruzi su udarili i u proljeće iduće godine. Ovaj su put dobro zamislili vojnu te su probili sve do Timočana koje su već napadali Rašćani, negdje zvani Srbi, po utvrdi Surbija Crvena koju su dugo godina držali Heleni pa ju napustili kada su tamo stigli B'lgari, budući Bugari. Ratovali su šest mjeseci da bi zauzeli današnji Srijem, tada zvan Francochorion, i ušli u Vukovo bez borbi. Jedna je vojska slučajno zalutala u Našice i masakrirala nespremne stanovnike. Nasrtanja na Sisak i Trgovišće Zapadno te mjesta uz Dravu nisu uspjela te se dio vojske, ne imavši gdje ostati, vratio kući, držeći u zauzetim krajevima postrojbe. Kada je ostao dio sile, još uvijek jak, knežev mlađi brat Milan krene na istok s vojskom. Udario je na Francochorion i izbio na Dunav. Krenuo je strategijom kakvu je početkom rata koristio stariji brat u Karantaniji, dakle čovjek na čovjeka, premda je u praksi bilo Slovinac na tri Fruga. Silina direktne bitke otjerala je Fruge u našički džep, odakle su ih zima i Ljudevitova vojska prognali preko Drave. Milan je nastavio progoniti i rašćansku vojsku iz timočke zemlje nazad u brda oko njihova grada Rasa. Unatoč najvećoj do tada podignutoj armiji, detaljnim pripremama pohoda i pronalaženju novih saveznika, carska fruška vojska se poražena vratila domu.

Ljudevit je krenuo na sjever, tražiti pomoć od Moravske. Dobio je samo usmenu podršku od velikog kneza, ali i danak od većine župana. Prikupio je dosta dragovoljaca. Zbog običaja da ratuje po zimi, što je zbog loših puteva i strašnih studeni bilo preko mjere teško, okolni narodi su ga prozvali Ledeni Knez. A taj je knez imao jasnu viziju ujedinjenja Slovinske, prvenstveno s Moravskom, ali i s jugom, sve do granica Hrvatske koja je onda graničila s prvim graničnim postrojbama Helena. Stoga je Ljudevitu bilo jako stalo do ugleda među budućim sunarodnjacima. U to je doba vladarska čast bila potrošna i nije bilo sile koja bi okupila sve male vladare. Karizma se brzo trošila i nije mogla spriječiti pobune i nasilna smjenjivanja s prijestolja. Uostalom, kneževi su živjeli poput sitnih rimskih službenika, barem se tako vjerovalo, a njihovi podanici malo bolje od svinja u palom carstvu. Čak ni Karolinzi, što se vidi po slovinskoj pobuni, nisu posjedovali ni deseti dio karizme rimskih cesara. Vladalo se baš kako se i živjelo: kratko i nesigurno. Jedan neprovjerena glasina mogla je stajati cijele dinastije vlasti i egzistencije. Trenutačno je knez bio bespogovorno najistaknutiji slavenski knez i najugledniji vladar koji je opći razorni rat preokrenuo u svoju korist, ali i u korist šezdeset i pet rodova između Drave i Save čiji su se pripadnici naglo obogatili i okitili slavom kakvu ostalih petstotina i osamdeset dva slavenska roda sjeverno od Drave nisu mogla ni sanjati.

 

                                               *           *           *

 

Mali je odred jahača oprezno jahao kroz gole šume u okolici Siska. U daljini se vidjela spora Sava. Tragali su za paklenskim gnijezdima "lastavica", kako su seljaci nazivali jata letećih nametnika s ribljim krljuštima po sebi. Obično bi se skrivali po obalama rijeka kakva je bila šumovita močvara uz Savu, odakle su odlazili u staje sisati mlijeko kravama. Dvadesetak konjanika je ispitalo put po danu, no ispred sebe su poslali dva starija konja koja bi trebala otkrivati živo blato. Na čistinama su lakše prolazili jer su im mjesečina i snježni pokrov olakšali probijanje. Jedan od ratnika je napamet molio na latinskom što je bilo snažno oružje, baš koliko i križevi na njihovim odijelima. Na području zvanom Helenski otok (tu je nekada živjela grčka obitelj) zamijetiše neke sjenke. Koseeno, vođa odreda, isuče mač i spremi se napasti. Konji su krenuli u kas, no sedam spodoba ne krenu u bijeg, kako je to obično bivalo. Krenuli su u napad.

Slavenski konjanici su se toliko zbunili hrabrošću paklenskih stvorova da su dozvolili biti napadnuti. Sedmoricu su srušili s konja i zarili svoje zube u njih. Na Koseena je legao dugoruki psoglavi stvor duge kose. Petnaest preživjelih kršćana su se organizirali i krenuli u novi napad. Nemoćni protiv tjelesne snage i čarolija podzemnih odroda, ljudi su se uzdavali u snagu svoje vjere. Ovoga puta nije pomoglo jer psoglavci nisu bili kršćanske nemani pa se nisu bojali križa. Ipak taj je znak za njih i dalje bio opasnost pa nisu smjeli dodirnuti vjernika dok ovaj vjeruje u moć Boga. S povikom U ime Isusa prvi je ratnik rasporio psoglavca; to je ohrabrilo  ostale. Boljim manevrima isjekli su još trojicu. Jedan psoglavi je vikao:

"Nemojte nasubiti, pomoći ćemo vam, nemojte, znamo nešto!"

Trojica čudovišta su stala bez otpora. Vojnici su se premišljali i odlučili ih odvesti u Sisak.

Sutradan oko podne su stigli u grad. Primio ih je prvo Ljudevitov tajnik za vjerska pitanja, Blago Čadijavački. Kada ih je čuo, zaključio je da znaju dosta.

Jedan je psoglav umro pod svjetlošću dana, a od ranjenih ljudi podlegao je Koseeno. Dvojica preživjelih nisu bili zapravo psoglavi. Više su sličili na mišićave Azijate. Predstavili su se knezu kao Lapo i Plavo.

Ljudevit je bio nepovjerljiv prema ružnim avarskim paklenjacima normalnom ljudskom odbojnošću pojačanom neugostima iz obiteljskih sjećanja: njegovi su preci cijelo stoljeće kaganima avarskim vodili državničke poslove i bili prema uvjerenjima ovoga vremena izdajnicima. Plavo i Lapo su, netipično za Avare, bili brbljavi i duhoviti, žalili su se kako ih domaći zlodusi zlostavljaju. Htjeli su zajedno s onim poginulim psoglavim nemanima pobjeći do B'lgara u Trgovišće Istočno ili kod Kozara.  Otkrili su tajnu u laganom čavrljanju: ispod Siska leži stari galski hram božice Epone. Sotona je odlučio isprazniti Sisak kako bi mogao na miru vršiti obrede i slati svoje sluge po slovinskom zapadu. Hram je dobar put ka srcu Pakla. Ukoliko želi, može otići tamo preko Eponina hrama.

Ljudevit se mrštio i poslao izvidnicu sutra ujutro. Do večeri su se vratili s olinjalom dlakom i krljuštima. To je sigurno značilo da se tamo kreću vragovi i njihove laste. Ljudevit je ocijenio da je ovo veliko otkriće i za njega i za vjekovni slovinski narod. Oslobodio je Plava i Lapa poslavši ih s pratnjom do Karpata. Tamo su otišli dalje na Istok, kod Kozara (Hazara).

 

                                      

                                     *          *           *

 

Rat je iscrpio zemlju, ali joj je dao novi polet jer je bila slobodna od Fruga i nečistih. Fruzi su odustali od napada, samo je jedna vojska iz Furlanije stigla u Bihać da bi čuvala jug od pljačkaških pohoda iz nizine. Ljudevit je znao da će car odustati i iduće godine, dovoljno da Slovinci zauzmu Gacku i svu zemlju do His'trije. Bilo je očigledno da će ga Fruzi pustiti na miru, samo da ne moraju dizati skupe vojne bez obećanja upjeha. Glasovi da je slovinski rat težak kao već legendarne borbe pokojnog Dragutina protiv poganskih Sasa i hispanijskih Barbara – Berbera obećale su brzo odustajanje od već petogodišnje borbe.

Kako je prvo proljeće mira granulo, tako su kopači u Sisku ušli na velika vrata Eponina hrama. Sve je bilo puno kamenova s reljefima rogatih muškaraca ili ljudi sa životinjskim glavama. Još dublje, u hodnicima podzemlja, čula se lupka i zapomaganje. Knez je pomislio kako bi mogao, kao pravi kršćanski vladar, udariti na zlo u podzemlju svojega stolnoga grada. Tjedan dana je vojsku držao u strahu od grijeha i u postu, polazeći na tri mise dnevno. Nakon toga se spustio u unutrašnjost vodeći sa sobom dvije tisuće ratnika i nešto pratećih postrojba komoraša, časničkih slugu i nosača.

Hram Epone je bio skup od desetak oltara, na tri nivoa. Od svega puno više isticalo  se stvrdnuto blato debelo nekoliko prsta. Očigledno je Sava češće plavila ovaj dio Siska. Strah ih je bilo kada su napustili hram, ušavši u mračnu spilju. Ljudevit je mislio zaći tek koju milju u pećinu i onda se vratiti, uz pripremljenu hranu, vodu, baklje i svijeće za idućih šest tjedana, jer je Ljudevit uvijek dobro planirao i za slučaj nesretnih slučajeva.

Kada su čuli zapomaganja u mrak ispred njih, Slovinci su se uplašili kao nikada do tada. Ljudevit, i sam u znoju, pojaha s nekoliko ljudi ka mračnim odajama, s križem, mačem i bakljom ispred sebe. Ubrzo su se vratili ostalima, sada lakše i smirenije. Ljudevit reče:

"Tamo je Pakao. Samo..", izgubi se njegov glas u žamoru kojega je morao utišati, "samo svijetli crveno svjetlo. Duše prave Sotoni cestu. Ovo morate vidjeti."

Sa sviješću o neobičajenosti ulaska i strahom, vojska je unišla. Gotovo nisu mogli vjerovati da su ljudi u Pakao stigli. A pod tom crvenom svjetlosti su kopale duše u grču boli. Vidjelo se da su prozirni, nekako boje mlijeka u kojeg se baci grumen crnice. Na leđima bi svakom sjedila ptica prekrivena ribljim krljuštima. Imala je ptičju glavu, ali sve četiri noge, i pandžama se držala za leđa jadnika. Ljudevit je naložio k Viti, svećeniku kojega je poveo, da ih pokrsti ili učini nešto slično s njima. Od prvih nekoliko riječi molitve, cijeli se prostor (a on nije bio malešan) ispraznio. Ostali su Ljudevitovi ljudi i praznina koja odzvanja.

Svima je sinula ideja i zajednički ju izrekoše:

"Oslobodimo Pakao!"

Nakon nekoga vremena sreli su staru poznanicu, ženu obučenu po avarski. Bila je vrlo uzrujana i ljuta, vidno nemoćna. Vikala je:

    to to radite?". Iza nje je stajala cijela vojska čudnih spodoba, onakvih kakve su Ljudevitovi vojnici ubijali tijekom tamnih noći. Jedan od njih je naciljao na svećenika, no promašio je zbog križa oko Vitina vrata. Strijela je, zaistinu, stala ispred cilja. U zbunjenoj tišini, Ljudevit je šapnuo svome sluzi da ode do komore i zamolio svećenika neka se izmoli.

"Samo ti moli, mi nis      mo duše griješnika da na    s molitva užasava.", viknu ona. "Izađi iz Pak      la, našeg najmilijeg, dok još možeš."

"Ja neću. Ova vojska je dovoljno slavna da je i vi upamtite. Moje sluge nose kovčege pune zlatnih križeva. Svo zlato što imam pretalio sam, a to je ovdje dovoljno da vas sve uništi i smrvi. Idem do samog Nečasnog, tako mi Svevišnji pomogao.", uhvati križ i krenu ka njoj.

Vojnici su ranije dobili savjete da se zbiju, mole, svakom nečastivom pokazuju križ i ne podlegnu strahu. To je bilo teško usred zatvorenih zidova iz kojih sijeva crveno svijetlo. Crne spodobe okružile su veliku skupinu i pokušale nasrnuti. Svaki je vojnik znao priču da ih oni ne mogu dirnuti niti im nauditi. Svakoga su trenutka to mogli provjeriti.

Crveni kao jako pečeno meso, neki izguljene kože, prokletnici koji su hodali na dugim rukama, a noge su im služile kao zakržljali visuljci, smrdljivci prekriveni mošnjama po čitavom tijelu, sinovi podzemlja su plesali oko ustrašenih nadpodzemaca, pobjednika nad fruškom vojskom.

"Oni vas samo straše.", poruči svima predvodnik i glas se proširi od jednog do drugog pa do dvijetisuće i nekog. Čudovišni su se zalijetali i nasrtali. Ljudevitu je pred konja izašao jedan takav, tijela urešenog mošnjama. Svugdje su mu male kožne vrećice visile, po rukama i sa čela, strašno je tresao glavom i grleno se rugao barbarskom knezu:

"Skigni tgogga gkrigžaha, sgkigni ggha, gvlagdaru gbuha gSlovignaca gghhghg."

Jednom se konjaniku u lice unio nečasni izguljene kože gledajući ga u oči svojim krvavim očima. Ovaj ga udari laktom i oderani pade na pod previjajući se.

Kad se ovo otkriće pročulo, slovinska vojska, držeći se zbito, nasrnu na neprijatelje ljudi potiskujući ih što dalje od sebe i što dublje u Pakao. Bili su pokretna svetost u sred Pakla, užas za domaćine.

Ljudevit je harao po Paklu nekih mjesec dana, premda tu činjenicu nije znao, budući izgubljen od sunca i mjeseca. Nečasni su ih pokušali istisnuti na površinu gdje god su mogli, šaljući munje ili šarene oblačiće otrovnog zraka. Ništa poslato od njih nije moglo nauditi vojsci najnakićenijoj križevima i relikvijama. Ljudevit je uvidio da nečasne može progoviti, ali ne i ubiti, Kad im je nestalo vode, knez izvede vojsku na jedan od ulaza na koji su ih pakleni poslali.

Kad su izašli, našli su se u brdima. Po Ljudevitovim računima, to je bilo kod Drave, blizu Ijovaca. Međutim, izašli su blizu mjesta Surb, u ličkom kraju od Fruga zvanom S'rbija. Odmah se sastao s lokalnim županom, njegovim saveznikom Zdesom, te s gačkim banom, koji je rekao da je formalno fruški saveznik preporučivši knezu da sakrije pravo savezništvo.

Od obojice je Ljudevit doznao grozne vijesti. Prvo, po zemljama se proširio glas da je on pobjegao ostavivši kneževinu. Zatim, Fruzi su iz Bihaća prodrli u Sisak i opsjedali ga nekoliko dana da bi ga zauzeli. Po zapadu zemlje su činili zvjerstva.

Da bi povratio izgubljene pozicije, Ljudevit se uputi s vojskom na Bihać i ovdje bude žestoko potučen. Izgubio je gotovo sve ljude. Poraz se dogodio izuzetno brzo i okrutno: do jučer je vladao kneževinom pobjednicom u ratu, sada nije imao ništa. Još ga je više boljelo znanje da je jedan mali odred Fruga uspio je samljeti nespremnu i obezglavljenu Slovinsku za vrijeme borbe njegove vojske u Podzemlju.

Milan se do sredine ljeta borio na krajnjem istoku slovinske zemlje da bi se povukao k Timočanima. Većina župana, među prvima svećenik-župan i Ljudevitov bivši tast Blago, prešla je na neprijateljevu stranu. Fruzi su zato obećali da neće dirati u narodna prava, župani su klekli pred Balderihom Furlanskim (Usrani je bio slovinski nadimak) izmolivši milost. Kasnije su Slovinci svoje župane zbog sramotnog klečanja po starim običajima pogubili, tajno.

Ljudevit se vratio u Surb gotovo bez vojske, slomljen i poražen do kraja. Nepromišljeno je poveo svoje umorne ljude u pogibiju, izgubio ih, a Zdeso nije htio dati svoje podanike za novu vojnu. Do jeseni je Ljudevit pokušavao s malim odredom ući u Slovinsku, no bez uspjeha i uvijek s Fruzima na vratu. Boljelo ga je to što su njegovi podanici izgubili vjeru u njega i većinom ga zaboravili. Do jeseni je već shvaćao da ga Zdeso drži u zarobljeništvu dok car ne odluči što će s njim. Uostalom, bilo mu je svejedno. Životnost je nestala iz njega od kako je napustio Sisak i skitao se po podzemlju. Volja za kavgama i ratovanjem, tako tipična kod barbarskih odličnika, nestajala je tijekom idućih mjeseci. Uostalom, rojile su se Ljudevitu misli, zar nije njegovo ratovanje po Paklu najbolji čin kojega je učinio, vredniji od svih drugih ratova, i na strani Fruga i protiv njih. Uviđao je da je život svakoga ratnika put grijeha, bez obzira na to koliko premenit put bio. Sva su se carstva stvarala na grijehu i na lažima; jedino je sila i smrt dizala vladare, pa i njega. Možda je narod prošao većinom bez pustošenja, jer su svih godina rata udarali po prokletom narodu i živjeli bogugodno i, kao takvi, nagrađeni fruškim nesvećivanjem, iako je bijes neprijatelja bio ogroman.

Ljudevit je uvidio da svako napredovanje od date mogućnosti svoj temelj ima u grijehu. Kada je boravio u Aachenu, Milanu ili Rennesu, zavidio je tamošnjim obrtničkim udrugama na preciznosti, savršenosti i novcu koje su ti ljudi, inače neplemeniti i od Boga neizabrani da vode narode, stekli. Oni su isto tako varali, lihvarili, utjerivali dugove, lagali, zatirali ljudskost u životu zatvarajući se u mračne sobe i radeći dok ne bi s nogu padali od umora. Nije nalazio načina da čovjek napreduje, a da ne griješi. Očajavao je do početka zime, posve se pretvorivši u drugu osobu.

Te zime su ga iz letargije digli njegovi ratnici, njih malo više od sto. Dočuli su da će kneza domaćini predati Fruzima. Ljudevit nevoljko podigne ustanak nezadovoljnika protiv Zdese i porazi njegovu vojsku zauzevši župu. Početkom iduće godine pokuša se vratiti u Slovinsku i tamo makar umrijeti, te ostavi odabranu posadu domaćih ljudi u Surbu. Krenuo je preko današnje Bosne izbiti na Savu, no neprestano se morao povlačiti. Zato se skloni na jug, kod Ljudemis'la, ujaka pokojnog Porna. Ovaj je bio dobar domaćin i dvorio je gosta s pratnjom sve do početka proljeća. Zatim je Ljudevit, u dobi od trideset i šest godina, umro.

Ljudemis'l zajauče za njim, premda su svi znali da ga je baš on otrovao po nalogu cara. Slaveni se u carstvu smire čekajući povoljniju priliku. Bilo je to u travnju osamstodvadesettreće godine po Kristu, desete godine Ljudevitova vladanja.

Fruzi su kroz nekoliko idućih godina povećali daće i poreze pa se narod rado sjećao svojeg dobrog vladara. Milan je ostao na Timoku i borio se protiv B'lgara na strani domaćina. Sjevernu Moravsku su preplavile slovinske izbjeglice koje su domaći ljudi rado sklanjali. Oni i njihovi potomci će postati jedan od glavnih pokretača moravske obnove za četrdesetak godina. To je onaj povijesni događaj nakon kojega su, pozivom kneza Rastislava Soluncima Ćirilu i Metodu, Slaveni dobili pismo.

Nizinu će, dom slavenskih plemena, krajem stoljeća zauzeti Ugri, tako da će za idućih tisuću i nešto godina ona biti područje isključivo mongolskih naroda. Na slavenskom će području oni udariti svoje gradove; Pecrkavje će postati Pecs, a Blatovci Balaton. Domaći će doživjeti istrebljenje i raseljenje. Ugri će početkom idućega stoljeća nasrnuti na More, ali će ih hrvatski knez Tomo suzbiti do Drave okrunivši se potom prvim hrvatskim kraljem. Time će ovaj vladar ostvariti ujedinjenje Slovinske i južnih plemena, baš kako je to Ljudevit želio, premda je pokojnome knezu na umu bila prvenstveno sjeverna Moravska, a potom jug i More.

Ljudevit je ostao u pamćenju Slovinaca četiri ili pet stoljeća nakon smrti. Nesuđeni njegovi južni podanici su ga zaboravili i helenskom caru i kroničaru Kosti Purpurnorođenom izrekli priču o ustanku kojega je podigao Borna ili Porin da bi istjerao Fruge. Po ovim pričama Dimitrija Demeter i Ignacije Fuchs napisali su tisuću i nešto godina nakon Ljudevita operu "Porin". I u dvadesetom stoljeću je ta opera imala kultno mjesto u hrvatskoj kulturi, a ime Borna je bilo omiljeno među domaćim muškim imenima.

A Pakao? Tijekom osamstodvadesetdruge i osamstodvadesettreće godine su bjesomučno zatvarali sve otvore prema slavenskim zemljama, bojeći se Ljudevita. Kada je umoren, odahnulo je i to srce zloće, barem dok se ne rodi novi junak kao što to bješe Ljudevit Posavski, samozvani markgrof i neokrunjeni vladar Salavena u Nizini.