Pjesma: Volim Mrtve (Leontin Čapo Milenić)



Volim Mrtve


By Master of Insanity


Ja volim Mrtve,
Posmrtnu tišinu,
Ugasli pogled,
Nadgrobnu tminu.

Volim Smrt
I ono što nakon nje slijedi.
Tijelo je ukočeno,
A obrazi su blijedi.

Volim to Ludilo
Što Lady Smrt pruža
Agresija i urlik,
Na tijelu krvava Ruža.

Volim Mrtve,
Prije nego što odu.
Posmrtna borba
Na nadgrobnom odru.

Volim okus krvi,
Ali nisam Vampir.
Prihvatljiv mi je leš,
Ali plaše me crvi.

Volim okus iznenadne Smrti
Volim kad me pozdravljaju Mrtvi.
Volim meso, ali ne volim kosti.
Volim secirati, gristi i bosti.

Volim Mrtve,
Ali nisam psihopat.
Pijem sa Demonima
Ali nisam Antikrist,
Kako tvrdi opat.

Volim lubanju na grobu
Ali srce držim u ruci.
Svježa krv na pladnju !
Zavijaju pohlepno vuci.

Volim komunicirati sa Sotonom,
Ali nisam Mr. Crowley.
Smrt mi šapuće u uho
Male zlokobne stvari.

Volim proganjati svećenike,
Ali poštujem Njega.
Želim kaos i anarhiju,
Početak Ničega,
A Kraj Svega.

Volim posjete susjeda tijekom noći,
Mrtvac mi opet oskvrnjuje Grob
Tupi udarci kosti na nadgrobnoj ploči
Odaju počast, uljepšavaju kob.

Volim ovaj sumorni Svijet,
Gledam ga sada kroz tuđe oči
Ali nisam Mr. Manson
U moju raku Smrt neće da kroči.

Ja volim Mrtve, jer si me Ti napustila.
Tvoje mlado Srce više ne kuca.
Ali još uvijek je pokraj mene Duša.
Osjećam Svijetlost tvog Blještavila.

Volim Mrtve, jer je Tvoje Tijelo na odru.
No, poljupci tvoji daju mi slobodu.
Nisam sam, pokraj mene Tvoj Duh lebdi
Šapućem tvom Tijelu, ali povjeravam se Tebi.

I zato volim Mrtve, jer se ne bojim Smrti.
Volim Mrtve, jer i ja sam mrtav.
Ti si mrtva, svi smo mrtvi.
Jedna duša, dva tijela, prokleta stvar!

Volim Mrtve, ali ne bilo koga.
Nije to alkohol, nije to droga.
Volim Mrtve, ali ne volim pokolj.
Volim Tebe, jer mi daruješ spokoj.

Ja volim Mrtve, jer sam mrtav.
Volim Mrtve, jer ti si mrtva.
Volim Mrtve, jer oboje smo mrtvi.
Ja volim Mrtve, jer Mrtvi vole mene.
Volim Smrt, jer ona nije kraj.

R.I.P.

Pulchra*


o pulchra puella! — beautiful
young Earth girl
sa tobom sam žar verovatnoće

oslobođenje bleska tople vedrine
nešto između požude i plamička

punine — neko saglasja slatkih fluida
što omirisa prvo sveto rajsko voće

sve zarad kronosina moći puti
dalekog klana arhivara suštine

Ljubav što mirom svetova sluti

§

superStruna*

 
slušao sam šta kaže najlepša o
svojoj lepoti i vizualnom imeniku
sasvim bestijalnog sveta
 
ratovi moraju da prestanu! - srče
ljuto piće čineći se zvaničnom
 
vezani smo za topli san deteta
obešeni o trilijardu zvezda
 
svetlost u nama katkada zaboravi
brzinu stida kojom živi Dan
 
Noć preotimajući žurnoj stravi
 
 

omegA++*

 
izrekao sam jeres govoreći o
mestu složene reči usred
vizantijski plave rečenice razuma
 
Ksifijase ti si svemirac! - povika
Ona iz šoljice prvog jutarnjeg čaja
 
shatam da me ne shvataju
domoroci bez matematike časti
 
ne shvatam zašto toplo ime Zemlje
žele da pomešaju sa smrću
 
bankari žudni planetarne vlasti
 

Rose*

 
apsolutnog Ja — svemira jestvo
iz kontinuuma uzburkane praznine
tihim praskom boja Suštine
 
saginjem se do Juga
ljubim je u Ravnodnevicu
 
tražim da mi naslika Dan prvi
očekujući poljubac stvarne Zemlje
 
zašto si ti Ovde? — obznanjuje
prostoru svoje crveno prvenstvo
 
bludnu volju požudne krvi
 
 

springLiv°F*

 
njišemo se kao da smo od fotona
jedno u drugom proleće sjaja
iscureli negde iz kvantnih okeana
 
prolazne ćudi Vremena
sasvim izvesnih kronosino titraja
 
znam da su usne na usnama
znam da je koža na koži
 
poljubac
zagrljaj
 
imenâ suprotnih beskraja
 

Jaglika*

 
sva lepa od prolećnog sunca
sasvim lanene kose — negde
između besmišlja i alhemije zlata
 
otkriva mi nežnu igru — nešto
kao ritam prstiju prolaznosti
 
prostor-brzina određuje
Vreme unutar opštosti jednine
 
milisekunda sledi milisekundu suštine
samo da bi opstalo života seme
 
jer jedino je kronosino — Vreme
 

Petak Trinaesti*

 
zovu me Ksifias
dozivaju Gladius
imenuju VizantOr*
 
zato što u prostoru postojim
zato što Vreme u meni stoji
 
između sna i sreće
između navike i nužde
 
najdražeg ženskog lika
savršeno nežnog oblika
 
poeme ljubavi što se ne boji
 
 

Priča: Ovo je moja nesreća (Mario Berečić)


OVO JE MOJA NESREĆA

Bio je mrak, vrijeme kad i ćukovi spavaju.
Hladne kapi vode škropile su Franjine vjeđe. Spavao je dubokim snom. Ležao je na svom dijelu kreveta, ali je ponekad prelazio i na ženinu stranu.
Postalo mu je hladno. Podigao je ruku da zaštiti lice od kišice. No i dalje mu je sipilo po licu. Otvorio je oči. Oko njega je bio mrkli mrak. Rukom je dodirnuo lice. Jamačno je mokro, pomislio je. No lice mu je bilo suho. Još jednom je prešao rukom preko lica. Bilo je uistinu suho. Vjerojatno je sanjao. Osjetio je žeđ.
Jako je ožednio u snu. Takvu žeđ može utažiti jedino gajba piva, a piva Franjo u kući nije imao. Ustao je i osvrnuo se po mračnoj sobi. Tamo zaista nikoga nije bilo. Žena hrče, a djeca su davno otišla i poženila se.
Krenuo je kroz mrak. Nije htio paliti svjetlo zbog žene, a ionako se dobro snalazio u vlastitoj kući i po mraku. Pošao je prema kuhinji.
Kuća je bila stara, s trima sobama u nizu. Franjo je prešao visoki prag o koji su se unuci uvijek spoticali, ušao u kuhinju i krenuo prema kanti vode. On nema vodovod, pa vodu za piće donese iz bunara u dvorištu. Svaku večer on donese kantu i stavi je na tronožac pored hladnjaka. Večeras nije došao ni do hladnjaka jer mu je noga zapela za nešto metalno na sredini sobe. Opipao je to pa onda podigao u vis. Bila je to kanta koja je inače stajala pored hladnjaka.
Začudio se noćnoj šetnji svoje kante. Vratio ju je na mjesto, ispio kriglu vode, zatim još jednu, pa još jednu i krenuo u krevet. Polako se smjestio i počeo tonuti u san.
Čuo je lupkanje. Prvo što je pomislio bilo je da takav isti zvuk daje kanta kada je on spusti s tronošca na pod. Podigao je glavu prema kuhinji. Mrak je već bio rjeđi pa je vidio kako kanta dolijeće iz mraka i pada na prag. U stvari, lagano se spustila i mirno se klackala na pragu.
“Ovo je neka zla sila”, reče sam sebi pa u strahu zabije glavu u jastuk.
Kanta je skočila u sredinu sobe, počekala, skočila pored njega i zaustavila se. Franjo je od straha zadrhtao. Ona je mirno čekala dok se Franjo preznojavao. Kad joj je valjda dosadilo čekati, vratila se istim putem. Razgovijetno se čulo kada se spustila na tronožac.
"Tokio" je mala birtija s deset stolova i muško-ženskim nužnikom. Ženama zapravo ne treba poseban nužnik jer one ovamo ne ulaze. U nužnik se može jedino ako zatražite ključ na šanku. Većinu prometa čini žestoki alkohol i pivo, manji dio one pjenušavi bućkuriši. “Tokio” posjećuje cijela ulica, uz časne goste kojima je auto života crkao negdje u pustarama daleko od naselja. Gosti “Tokija” neće zamjeriti ako pjevate valjajući se po opušcima, niti će vikati na konobara zbog prljavih noktiju.
Vrata su se otvorila i iz “Tokija” su izbačena četvorica na nogama nestabilnih staraca.
I Franjo je bio među njima. Nitko u “Tokiju” nije imao manje od četrdeset godina, a ova su četvorica prešla i pedesetu.
Među njima je bio i Stanko, vlakovođa, Ivica, njegov kolega s posla i Josip, Franjin susjed, obućar u tvornici. Svi oni bili su zabavljeni sami sa sobom, osobito Stanko. U najmračnijem kutu ulice počeo se derati:
"Trideset godina... Trideset godina da joj krv..."
"Hajde, pusti to. Kad je kurva! Nije ona zaslužila tebe. Ma nije ni jedna našla pravog muškarca, da im... SVE SU ONE ISTE!" vikao je Franjo iz svega glasa.
"Ubit ću je, što da je milujem. Ubit ću je. Zbog trideset godina."
Ivica, ni on nije bio trezniji, obgrlio ga je oko ramena i glasno mu šaptao u uho:
"Ubij, ubij je pa četiri dovedi, majku joj..."
"Njezinom ću glavom nogomet igrati. Otkinut ću joj uši, za trideset... godina."
Oni su živjeli u gradiću okruženom brežuljcima. To je naselje bilo središte cijelog industrijskog područja koje je imalo puno stanovnika. Više je nalikovalo na selo nego na grad. Iako je bilo priznato kao gradsko naselje, ali samo na zemljovidu, jer onaj tko bi se uputio njegovim ulicama zamijetio bi svinjce i kokošinjce u dvorištima obiteljskih kuća poput onih u selima.
Sada to nije važno. Ona četvorica teturala su do Ivičine kuće, blizu željezničke postaje. Do Franjine i Josipove ulice vodila je još duga cesta kroz mjesto. Ulične svjetiljke gorjele su cijelu noć. Tada je Stanko ugledao još jedno svjetlo. Za njim je pogled skrenuo Franjo i viknuo:
"Eno jareta!"
"Šuti", šapne mu u uho Ivica.
Uplašio se ljutih spavača. Mogli su svaki tren izaći iz kuća u pidžamama ili gaćama. Odmah bi udarili po četvorici pijanaca. Tko zna što bi imali u rukama. Ovdje živi onaj Gerber, automehaničar, a on uvijek nosi neki alat sa sobom. Osim toga, Gerber je slabih živaca, tuče svakoga koga stigne. A ima i dva odrasla sina.
Malo bolje razmislivši, Ivica je mogao bez straha derati glasnice, jer nitko ga ne bi čuo, jer su u cijeloj ulici ljudi ili spavali ili gledali noćni program.
"Stvarno, vidi jareta", spazi ga i Stanko.
I oni se zabuljiše u životinju. Mali jarčić, vidjelo se to po kratkim rogovima, stajao je nasred ulice. Dlaka mu je nešto dulja od uobičajene, a papci veći. Stajao je kao ukopan. Alkohol je izbrisao oprez iz njihovih glava, makar ni trijezan čovjek ne razmišlja brže. Zapravo ni pijani ni trijezni ne bi primijetili te sitne razlike. One su ukazivale na to da taj stvor nije s ovog svijeta.
"Tokio" je mala birtija s deset stolova i muško-ženskim nužnikom. Ženama zapravo ne treba poseban nužnik jer one ovamo ne ulaze. U nužnik se može jedino ako zatražite ključ na šanku. Većinu prometa čini žestoki alkohol i pivo, manji dio one pjenušavi bućkuriši. “Tokio” posjećuje cijela ulica, uz časne goste kojima je auto života crkao negdje u pustarama daleko od naselja. Gosti “Tokija” neće zamjeriti ako pjevate valjajući se po opušcima, niti će vikati na konobara zbog prljavih noktiju.
Vrata su se otvorila i iz “Tokija” su izbačena četvorica na nogama nestabilnih staraca.
I Franjo je bio među njima. Nitko u “Tokiju” nije imao manje od četrdeset godina, a ova su četvorica prešla i pedesetu.
Među njima je bio i Stanko, vlakovođa, Ivica, njegov kolega s posla i Josip, Franjin susjed, obućar u tvornici. Svi oni bili su zabavljeni sami sa sobom, osobito Stanko. U najmračnijem kutu ulice počeo se derati:
"Trideset godina... Trideset godina da joj krv..."
"Hajde, pusti to. Kad je kurva! Nije ona zaslužila tebe. Ma nije ni jedna našla pravog muškarca, da im... SVE SU ONE ISTE!" vikao je Franjo iz svega glasa.
"Ubit ću je, što da je milujem. Ubit ću je. Zbog trideset godina."
Ivica, ni on nije bio trezniji, obgrlio ga je oko ramena i glasno mu šaptao u uho:
"Ubij, ubij je pa četiri dovedi, majku joj..."
"Njezinom ću glavom nogomet igrati. Otkinut ću joj uši, za trideset... godina."
Oni su živjeli u gradiću okruženom brežuljcima. To je naselje bilo središte cijelog industrijskog područja koje je imalo puno stanovnika. Više je nalikovalo na selo nego na grad. Iako je bilo priznato kao gradsko naselje, ali samo na zemljovidu, jer onaj tko bi se uputio njegovim ulicama zamijetio bi svinjce i kokošinjce u dvorištima obiteljskih kuća poput onih u selima.
Sada to nije važno. Ona četvorica teturala su do Ivičine kuće, blizu željezničke postaje. Do Franjine i Josipove ulice vodila je još duga cesta kroz mjesto. Ulične svjetiljke gorjele su cijelu noć. Tada je Stanko ugledao još jedno svjetlo. Za njim je pogled skrenuo Franjo i viknuo:
"Eno jareta!"
"Šuti", šapne mu u uho Ivica.
Uplašio se ljutih spavača. Mogli su svaki tren izaći iz kuća u pidžamama ili gaćama. Odmah bi udarili po četvorici pijanaca. Tko zna što bi imali u rukama. Ovdje živi onaj Gerber, automehaničar, a on uvijek nosi neki alat sa sobom. Osim toga, Gerber je slabih živaca, tuče svakoga koga stigne. A ima i dva odrasla sina.
Malo bolje razmislivši, Ivica je mogao bez straha derati glasnice, jer nitko ga ne bi čuo, jer su u cijeloj ulici ljudi ili spavali ili gledali noćni program.
"Stvarno, vidi jareta", spazi ga i Stanko.
I oni se zabuljiše u životinju. Mali jarčić, vidjelo se to po kratkim rogovima, stajao je nasred ulice. Dlaka mu je nešto dulja od uobičajene, a papci veći. Stajao je kao ukopan. Alkohol je izbrisao oprez iz njihovih glava, makar ni trijezan čovjek ne razmišlja brže. Zapravo ni pijani ni trijezni ne bi primijetili te sitne razlike. One su ukazivale na to da taj stvor nije s ovog svijeta.
* * *
Stanko se približio jariću. Na posljetku, pomislio je, ova bi večer mogla završiti jaretom na ražnju. Zalijevali bi ga pivom i glodali sve do zore. Jare ih je gledalo tupo.
"Čije je?" upitao je Stanko.
"Nečije mora biti", rekao je Ivica.
"Može biti naše. Nitko se neće protiviti... ako ne vidi", predložio je Franjo.
"To sam i ja pomislio. Zavrtjeti ga možemo kod mene, u stražnjem dvorištu... za ražanj je ko bog. Zalit ćemo ga pivom."
Ako je jare bilo mirno, nije bilo bezazleno. Stanko, Josip, Ivica i Franjo odjednom su shvatili da ga obasjava nekakva svjetlost. Prva javna svjetiljka svijetli sedam kuća dalje, ovaj dio ulice je u mraku, samo je jare osvijetljeno. Stali su pored njega i ukipili se. Gledali su jare, a ono njih.
"Franjo, ono svijetli", šapne Ivica, što se u posvemašnjoj tišini itekako čulo.
"Vidim, ne viči", počeo je Stanko drhtati.
"Za mnom", skrene Josip na pločnik pokušavajući zaobići jare.
Jare je i dalje svijetlilo. Oko njega svjetlo, oko svjetla mrkli mrak. Sjalo je na ulici poput velike luči.
Franji se podigla kosa na glavi. Omamljenost je nestajala, a strah se povećavao. Sva su četvorica žurila što su više mogla.
"Znam ja za to... stane na sred puta i ne pušta nikoga... bilo je i onih koji su čekali i do zore", dahtao je Stanko. Zbog reume u koljenima teško je pratio ostale.
Ivica je nekoć slušao o tome kako se svjetleća stoka znala pojaviti na cesti ili u pustom polju, ali i na uskom puteljku gdje je ne možeš zaobići. I moraš se vratiti ili čekati zoru. Životinja samo stoji i svijetli. Mnogo je bilo takvih priča, sjetio se Ivica.
Dvije kuće dalje Stanko se osvrne i reče:
"Nema ga. Otišlo je."
I ostali su se osvrnuli, i zaista ničega nije bilo osim mraka. Laknulo im je pa požuriše dalje. Stigli su do dvorišnih vrata sljedeće kuće.
Čulo se otvaranje vrata. Svoj četvorici je odlanulo pri pomisli da ima još nekoga živog na ovome svijetu. Barem zbog jadanja ako ni zbog čega drugoga. Josip reče onome iza vrata:
"Prijatelju, jesi li ono vidio?"
Vidjela se svjetlost iza dvorišnih vrata, zatim su provirili kratki roščići i glava. Na kraju je izašao cijeli jarić. Nije svijetlio ni jače ni slabije nego prije. Kada se okrenuo prema njima, trojica su se priljubila uza zid kuće, a Ivica je stajao podalje. Jarčić je okrenuo prema njemu glavu, pogledao ga prokletnički i podigao se na prednje noge. Josip se nekako pribrao i povukao Ivicu za rame prema zidu.
Jarčića to kao da zbuni, tako su oni doduše mislili, jer se svijetleći odmaknuo od njih. Oni su ostali priljubljeni uza zid. Životinja dođe do Franje, onjuši ga i primakne mu se.
Franjo je spustio ruke, šake prilijepio uza zid, nabivši se još jače unazad. Jare mu priđe još bliže i obasja ga svojim svjetlom. Franjo je osjetio hladnoću toga svjetla, premda se činilo da je vrelo, bar je tako izgledalo. Franjo se bojao znatno više nego ostali, što je čudovište osjetilo pa se i odvažilo da ga dodirne. Franjo se zgrozi i stisnutom šakom, a imao je šake i pol, raspali ga po njušci. Istodobno je osjetio i toplinu dlake i tvrdoću mesa.
Uhvatio se za glavu i od straha zavapio. Osjetio je njegovu moć.
Malo ga je smirio Ivica:
"Hej, ti si ga odalamio po glavi!"
Zatim je Josip dodao:
"Nestalo je, Franjo, nestalo je."
Svi su tresli glavama, Franjo najviše. Pogledao je ispred sebe. Svjetleće jare je nestalo.
"Da čovjek ne povjeruje", uzdahnuli su.
Brzo su krenuli prema Stankovoj kući. Ivica je otišao doma, a Josip i Franjo su uz kavu dočekali zoru u Stankovoj dnevnoj sobi.
* * *
Franjina supruga Jula čekala je muža do jedanaest navečer. Zatim je zaspala misleći kako će muž doći oko jedan, nakon zatvaranja “Tokija”. Brinula se jer Franjo nije pio otkako se izliječio prije jedanaest godina u svojoj četrdesettrećoj godini. Što ga dulje nije bilo, to se više ljutila. Predugo je patila zbog njegovih provoda. Ljutila se što odlazi tamo i gubi vrijeme. Ako ona ostaje u kući, može i on. Zbrajala je i oduzimala koliko je puta morala izvlačiti Franjino tijelo iz blata. Prodavala je krumpir i luk da plati račun za struju i nadničarila. Propatila je puno s Franjom. Doduše, on se popravio, čak se i pomladio.
Prije mnogo godina Franjo je radio svašta. Uglavnom je bio kovač u tvornici ili je radio na željeznici. Dvije su godine živjeli u Sloveniji u Jesenicama. Imaju troje unučadi, dvoje od kćerke i jedno od sina.
Njihova je kuća u predgrađu. U tome je dijelu grada malo kuća bilo sazidano prije 20-25 godina. Njihova je kuća stara, napravljena je od nepečene opeke. Franjo je sazidao i kuhinju u dvorištu nasuprot kući, dogradio kovačnicu i svinjac. Zadnjih godina su hranili tek pokoje prase, da se nađe malo mesa u zamrzivaču.
Čula je u snu otvaranje dvorišnih vrata. Oči joj je ispunio dan, a to je začudi. Pogledala je na sat i vidjela da je pola šest. Franjo je otišao u novu kuhinju u dvorištu. Ona bi obično odlazila k njemu i vikala na nj, ponekad bi ga skinula i smjestila na kauč.
Ovaj put, suprotno običaju, odjenula se i umila se u staroj kuhinji u kući pa onda otišla k njemu u dvorište. Prvi mraz je ostavio traga po travi. U kuhinji je pucketala vatra, što ju je začudilo. Franjo je sjedio na stolcu i motao cigaretu. Bio je potpuno trijezan. Nije li bio kod neke, pitala se žena. Gdje bi, na posljetku, bio, bilo pijan bilo trijezan. No on nikada nije ganjao druge žene.
"Što je bilo ?" hladno ga upita, još uvijek ljuta na njega, "Gdje si bio?"
Franjo spusti glavu, uhvativši se rukama za kosu, dok mu je cigareta gorjela među prstima.
Bez svađe i režanja šapne:
"Sad me raspali po glavi, radi što hoćeš, briga me. Mene je Bog kaznio."
"Puhni", naredi ona sagnuvši se. Namirisala je alkohol i zaključila da priča gluposti. No oči su mu bile bistre. Ako je pijan, malo je popio.
"Bog će te kazniti, znači", krenula je prema štednjaku da mu isprži jaja.
Franjo se okrenuo prema njoj.
"Nisam puno popio. Ostao sam cijelu noć kod Stanka."
"A on je trijezan, jel? Zašto ga je žena ostavila? Sigurno joj je dobar."
"Bili su i Joza i Ivica... kad smo vidjeli ono."
"Koje ono?" pitala je Jula.
"Znaš ono na cesti... ono što zna stajati noću..." izbjegavao je pravu riječ.
"Ti si ipak pijan", reče ona očekujući Franjin izljev gnjeva.
On zavrti glavom, spusti ramena i zašuti. Potom kroz zube izusti:
"Vidjeli smo zlatno jare."
"Što?" pitala je ona.
"Svijetlilo je nasred ceste, tamo kod majstora Gerbera. Svi smo vidjeli. Išlo je na nas... znaš kako svijetli", meškoljio se, ponovo proživljavajući strah.
"Ti si lud", rekla je i zašutjela. Franjo je pojeo jaja i otišao leći.
Oko jedanaest, kada se probudio, želio je odvesti ženu kod Josipa. No sjetio se da Josip to neće priznati u društvu pa odluči dovesti ga kući. Otišao je prijeko u kuhinju. Na vratima Jula mu se objesila oko vrata. Bezuspješno se branio. Ona mu reče:
"Bio je Joza prije jedan sat. Sve mi je ispričao."
"Eto, jesi li čula? Svome mužu ne vjeruješ", zagrlio ju je.
"Nisi mi rekao da si ga udario."
"Ne bi mi povjerovala", reče on pa zašuti.
Ispitivala ga je o svemu, a on je vješto izbjegavao razgovor o tome koliko je popio. Josip ga je zamolio da šuti o tome, tako je bar Jula rekla.
"Idem u poštu platiti račune", uze iz ladice ček za struju i račun za porez na zemlju.
"Koliko još imaš?" upitala ga je.
"Ne puno", reče on pa pobjegne iz kuhinje, bojeći se njezina zapitkivanja. Za režije će imati, ali što će s ostalim računima? Sinoć je potrošio lijepe novce, a mirovinu može očekivati tek za dvadesetak dana. Bolje da ne razmišlja o tome.
Lijepo je bilo šetati po suncu. Dan je odnio brige. Bio je sretan zbog toga pa je ženi kupio kekse. Popodne je svratio do Josipa. Uspio je dobiti posao: jedan iz Gupčeve ulice naručio je ukrase za dvorišna vrata. Sve je krenulo lijepo izuzevši zlo sjećanje na jare.
Sljedeća je noć počela mirno. Tek oko ponoći nešto je ušlo kroz vrata i prozore. To ljudi obično opisuju kao silu. Po svojoj prirodi nevidljiva noću, ali vidljiva danju. Ali po danu se nije mogla pojaviti. Bila je to sila, dakle.
Prvo se orijentirala. Nalazila se u kuhinji. No imala je sila svoj cilj. Morala ga je vidjeti i pobuditi njegovu pozornost. Samo je to morala. Oboružana planom, iskrenim željama, potrebnim moćima i jasnim ciljem, krenula je k njemu u spavaću sobu. Prvo je, za svaki slučaj, spustila kantu vode na sred sobe. Zatim se došuljala do kreveta. Franjo je spavao dubokim snom. Jula je hrkala.
Vrućina se prenijela na Franju. Nenametljiva vrućina, pravi policijski doušnik, uvukla se i sušila grlo spavaču. Uskoro je ožednio. Grlo mu je bilo suho, što je izazvalo teške snove. Franjo je sanjao kamenjar i žeđ.
Prskala ga je zatim vodom. On je kapljice vode doduše osjetio, što ne znači da ih je mogao i opipati. Prve kapljice pale su mu na brkove i kapke, i on se počeo polako buditi. Zaklonio je lice rukama, no ni one ga nisu mogle obraniti od kapljica. Pokušao je dvaput obrisati lice. Lice je bilo suho i to ga napokon razbudi. Ustao je iz kreveta. Ona je predvidjela, žedan je.
Sila se povuče u kuhinju. Odatle je gledala Franju.
Franjo nije mogao zamisliti kakovim ga ona vidi. On je njoj bio predivan. Obasjavalo ga je snažno svjetlo dviju zraka koje su mu izlazile iz obrva. Nalikovao je na Sotonu, toliko je bio lijep. Na kraju krajeva, on je dodirnuo Sotonino jare.
Suprotno nadanjima Franjo je odmah našao kantu. Zlosila se nadala da će je tražiti. I Franjo se čudio. Zatim je vodu vratio na svoje mjesto.
Kada se vratio u krevet, ona dohvati kantu i odnese je na sredinu sobe. Kanta je bila teška pa ju je umalo ispustila. Prenijela ju je na prag te se malo igrala s njom. Najljepše se osjećala kada bi im se oči srele. Znala je da Franjo gleda kantu, no ona je osjećala milinu od toga pogleda. Svjetlosni rogovi su se dobro vidjeli. Zabio je glavu u jastuk i dobro se pokrio.
Ona je, zajedno s kantom, došetala do kreveta. Osjetila je privrženost prema ovome starcu.
Franjo je drhtao, osjećajući njeno prisustvo. Polako se posteljina namakala znojem.
Drhtao je. Zadivljeno, gledala ga je tako petnaestak minuta. Njemu je to potrajalo vječno. Ona je osjetila blizinu jutra, uzela je kantu, vratila je na mjesto. Zatim je, istim onim putem, izašla van.
* * *
Ustao je i skuhao kavu. Bilo je pola jedan. Loše vrijeme za razmišljanje. Trebalo je prekinuti one ispade, a znao je i kako. Pio je kavu u kratkim gutljajima čekajući da se Jula probudi. U međuvremenu je skočio do tajnog mjesta po nešto prilično važno. Zatim je čekao u sjećanju na dva protekla susreta. Dvoumio se koji je gori.
Kada se žena probudila, on je umorno pogleda. Sve joj je bilo jasno. U svih prošlih godina braka naučili su razumjeti se bez riječi. Ovaj put nije znala što se zbilo, no slutila je da je nešto strašno. Prešutjela je pitanja koja je željela postaviti. Razmišljala je o tome treba li ga ponuditi rakijom. Zatim se sjetila koliko se borila protiv toga te joj bi smiješno, no nakratko. Lijepa riječ ovdje ne pomaže, odbacila je i tu misao. Sjela je pored njega pokušavajući suosjećati sa strahom i mukom koji su tištili njezina muža. Pogledala ga je i upitala:
"Da odemo kod vračare?"
"Ja ću sam", reče joj i izvadi tri novčanice iz džepa.
"Već si se sjetio", uzela je te novčanice. Dvije od sto, jedna od pedeset njemačkih maraka.
"Trebao si uzeti još, možda ti zatreba. Tko zna koliko će to stajati."
"Mislio sam i ja, ali bolje je ovako. Odnijet ću joj ako bude trebalo."
Smjesta je krenuo k Magdaleni, tako se naime vračara zvala, a živjela je na kraju grada i bila prilično cijenjena. Pričalo se da je vještica, da leti na metli i tako to. Premda je zarađivala golem novac živjela je u staroj kući s nepopločanim dvorištem. Franjo je nikada prije nije trebao, tako da se nije ni obazirao na priče. Ipak, priznavali su joj vještinu
Došao je kod nje poslije osam. Grad nema gradski prijevoz i teško ga je propješačiti. Ulica je jutarnje tiha, samo vrapci i vjetar. U ulicama izvan središta još je mirnije. Djeca su otišla u školu, radnici na posao, neradnici spavaju. Otvorio je drvena vrata na ogradi i viknuo:
"Gazdarice, gazdarice!"
Bilo mu je malo neugodno. Prvi put je došao ovamo.
"Ti si Franjo kovač?" upitao ga je neki mladić izlazeći iz kuće.
"Da, ja sam. Trebam gazdaricu", ljubazno se nasmiješio Franjo krenuvši prema momku.
"Mama je rekla da vas ne pustim. Franjo kovač ne može, tako je rekla."
Franjo je pogurnuo kapu prema potiljku te se počešao po ćeli. Nije mu bilo jasno zašto ga neće primiti. Razmišljao je o tome da raspali balavca po njušci. No samo je upitao:
"Zašto? Zovi majku."
"Ona je svoje rekla. Ne možete ući. Ima razloga."
"Mali, ne je..." izderao se na njega.
"Ako ja moram unutra, onda moram. Kamo da idem? U Kobaš? Kamo, pitam te."
S prozora se čuo glas. Magdalena je sve slušala iza zavjese. Rekla je:
"Nemojte se svađati. Andrija, dovedi čovjeka do prozora."
Prišli su sasvim blizu niskom prozoru. Još je bilo toplo vrijeme, vidjelo se po komarniku, gustoj mreži pričvršćenoj preko prozora. Komarnik i zavjesa skrivali su ženu. Učinilo se Franji da mu je okrenuta leđima. Rekla mu je:
"Dobar dan, majstore. Ne ljutite se na mene. Ući nećete, to ne mogu dopustiti."
"Platit ću vam. Imam novaca."
"Znam što vam je, majstore. Toga se teško osloboditi. Ljudi često dolaze ovamo zbog toga... Vi ste dirnuli ono jare", završi ona.
"Nisam!!!" ispuca odmah.
"Ne laži", reče Magdalena. "Nitko mi ne mora to reći. Imaš trag... to se vidi... Ne pitaj zašto, nitko ti neće reći."
"Kako?" pitao je Franjo.
"Majstore," reče ona nekako tužno i nastavi pokušavajući biti stroga, "savjetujem vam nešto: kada dođe noć, sklonite se u kovačnicu. Tu vam nitko ne može ništa. Žena vam može biti spokojna, nju ništa neće. Samo je sklonite ako počne suđe letjeti... Držite se kovačnice, molim vas."
"Što će to biti s mojom ženom?"
"Slušajte, sve je u redu. Ono vas želi. Vas, ponavljam. Nitko neće stradati... Držite se kovačnice, vi ste kovač", uzdahnula je. Počela je moliti, više plačno nego dostojanstveno.
"Idite odavde, idite."
Potom se obratila svome sinu:
"Sine, uđi. Ostavi majstora, molim te."
Zatim je rekla Franji:
"Idite majstore. Ja vam ne mogu pomoći."
Franjo je ostao sam u dvorištu. Gledao je u komarnik. Ona je i dalje sjedila. Čekao je usred tihog dvorišta. Iz kuće se čula tišina. Vrapci su cvrkutali, oblaci putovali plavim nebom. Sve je ostalo mirovalo. Franjo je gledao okolo. Sve je u tom dvorištu mirovalo. Izašao je na ulicu. Došao je doma i sve ispričao ženi. Jula je plakala i plakala. Franjo je otišao po Josipa. Vratili su se brzo. Čim je ušao, Josip je stao tješiti Julu:
"Daj, ne plači. Netko će drugi pomoći."
"Tko će pomoći? Odbit će ga svaka. Da bar niste lutali noću. Prokleti smo svi od reda. Sve zbog vašeg pijančevanja. Pa znala sam kako će se to završiti. On mi cijeli život krv pije s tim svojim lokanjem, sad je i vrag u kući... Ti i tvoje piće!" vikala je ona.
Franjo je uzdahnuo preslab da se svađa. Rekao je Josipu:
"Ona će spavati kod tebe. Neka se smiri."
Jula je ridala i nešto mumljala. Izlazeći iz kuće, Josip reče:
"Prenijet ćemo stari krevet iz kuhinjice u kovačnicu. Moramo pomaknuti nakovanj."
Vani, u dvorištu, Franjo je upitao Josipa:
"Trebao sam je pljusnuti, što misliš?!"
"Stvarno se izvikala. Mora da joj je teško kad je takva."
"U pravu si. Mnogo je propatila u ova dva dana... pomogla mi je puno. Uglavnom samo vikom. To joj ne mogu dopustiti. Bolje joj je da šuti dok ne ode k tebi."
Brzo su uredili kovačnicu. Krevet su stavili uza zid. Potom su ušli u kuću. Jule nije bilo, otišla je k Josipu. Cijeli dan će tamo ostati. Franjo nije htio otići po nju.
Prije večeri popio je malo rakije. Kako ni to nije moglo popuniti prazninu zbog Jule, otkloniti strah i neodlučnost, Franjo je počeo kovati one ukrase za vrata. Malo je zviždao, puno radio. To je pomoglo.
Tu večer je upamtio. Došla mu je kobila u kovačnicu, iako su vrata bila zaključana, bijela poput vapna i sa žeravicama umjesto očiju. Kobila se više plašila nego on. Potkovao ju je jer se plašio zla. Dočekao je jutro sjedeći, lupajući lijeno po nakovnju. Nije se mogao napiti, nije mogao spavati, zlo je naviralo i zagorčalo mu cijeli život.
Oko šest ujutro vidio je svoju ženu na prozoru. Pokušala je ući u kovačnicu. Franjo je potpuno zaboravio na to da kroz zaključana vrata ulaze samo bijele kobile.
"Otvori, otvori, Franjice. Užas je kod Joze, užas."
On je otvorio, a Jula se zabila u njega. Bila je prestravljena. Neprestano je vikala.
Smirio ju je nakon desetak minuta, pa je brzo otišao do Josipa. Ona je odlučila ostati doma, jer joj se to učinilo sigurnijim.
Vrata Josipove kuće bila su otvorena, hladnoća se širila hodnikom. Spavaća soba je bila desno, pored dnevnog boravka. Iz kuhinje izađe Josip. Uzeo je Franju za ruku i stiščući je, odvukao ga u spavaonicu.
Tamo je ležala njegova Anica. Izgledala je umorno. Franjo je pogledao plahtu i to ga je potreslo. Sve do sada i konj, i jare, i kanta bili su obični u usporedbi s prizorom koji je upravo gledao.
Donji dio kreveta bio je umrljan krvlju, zacijelo Aničinom.
* * *
Kada je izjurio iz kuće, osvrtao se po ulici. Radoznalci nisu navirali, što je dobro. Iz daljine je dolazio crni Mercedes. Zaustavio se pred njim. Franjo se saže s mukom i ugleda Magdalenina sina. Otvarajući vrata, momak mu reče:
"Mama me šalje. Uđite, moram vam nešto reći."
Franjo je sjeo bez pogovora. Možda vračara zna izlaz. U svakom slučaju, poslala je po njega.
"Dobro ste ono izveli, rekla je mama", pohvali ga on.
"Ona zna?" upita ga Franjo.
"Ona sve zna. Toliko zna da vas nije htjela pustiti u kuću... ni sad nećete ući. Vozit ću vas uokolo."
"Što je to sa mnom? Ono jare?" pitao je dalje Franjo.
"Baš to. Ono ima neku silu, valjda silu Nečastivoga. Ono se zna pojaviti u ovo doba, ali se još nije dogodilo da ga je netko dodirnuo. Mama kaže da posjedujete neke moći koje privlače vještice. Mama zato zazire od vas... Ona se nikada nije zavještičila."
"Koje su to moći?" upitao je Franjo. "Neke posebne?"
"Ne znam. Ni mama ne zna. Valjda svijetlite ili tako nešto. Zato vas je vještica i željela. Valjda je s vama jača ili tako nešto... ne znam."
"Ona je bila svaki put?" upitao je Franjo.
Sada već nešto zna. Dakle, jarić je uzrok, a sve ostalo djelo je jedne žene.
"Pretvaraju se u razne životinje, nevidljive su, svašta znaju. Nekada su užasno slabe, pogotovo ako se pretvore u nešto veće... No, sada je dobro, bar privremeno. Ona vam više neće dosađivati. Fino ste to izveli. Mama kaže svaka čast", govorio je Magdalenin sin zaustavljajući auto pred Franjinom kućom. Izvadio je nešto iz džepa.
"Vi ste pravo čudo. Zato vam mama šalje ovo", i izvadi novčanicu od petsto maraka.
Franjo i Jula su za života prištedjeli sedamsto maraka. Ovo je velika svota.
"Mala pomoć, znam, teško je."
Franji se opet smrkne pred očima. Sad ga i vračara želi. Prestar je on za to.
"Dobro. Pozdravi mamu", uze novac i izađe.
Stao je pred dvorišna vrata, izvadio upaljač i zapalio novčanicu. Gorjela je zelenkasto-plavičastim plamenom.
I ovo je vračka, pomisli Franjo.
Kada je novčanica izgorjela, ušao je u dvorište. Morat će Juli štošta objasniti.
* * *
Prvo je bilo jare pa onda se neka vještica nalazila blizu Franje. To je Franji zagorčalo život i nagrizalo ga. Nije ga ni vračara htjela primiti. Zatim mu je u kovačnicu došla kobila koju je potkovao jer je ona tako htjela. Ujutro se zatekao u kući susjeda Josipa. Obojica su ušla u spavaću sobu.
Josipova žena Anica ležala je na krevetu pokrivena plahtom. Josip je nije ni pogledao, a Franjin je pogled dospio do krvave posteljine.
"Što je bilo?" upitao je Franjo.
"Jesi li ti sinoć potkivao onu kobilu?" upitao je Josip.
"Kako znaš?" upitao ga je Franjo.
"Rekla mi je Anica", odgovorio je Josip.
Josip uzme plahtu i otkrije Aničine noge.
Bile su potkovane.
Franji je sada sve bilo jasno.
Užasnuo se.
"Nakon trideset godina braka shvatio sam da je moja žena vještica", reče Josip.
"Ne razumijem. Da odem po popa?" upita Franjo bezbojnim glasom.
"Idi. Ovo je moja nesreća."
"Moram ostati."
"Idi! Idi, Franjo! Pusti me", skočio je Josip.
"Idem, doći ću poslije."
"Dobro. Sada me ostavi."
Anica je šutjela. Mislila je samo na ono divno vrijeme kada ju je Franjo, obilježen Sotoninim jaretom, potkivao. Tada se nije pitala što će biti kada se kopita pretvore u stopala, niti se sada pita što će biti kada svi saznaju da je vještica.
Nije otvarala oči. One su ionako bile bez zjenica, prave žeravice iz pakla.
Franjo je izašao van. Na ulici nije bilo nikoga, susjedi se nisu okupljali. Bolje je tako.
Ulicom je dolazio Mercedes. Zaustavio se.

Diva*

 
obično sam bez dobroga naslova
najčešće glavu lomim oko prve rečenice
jednostavno nikako da krene
 
VizantOr* je vanzemaljac! - pevuši
svoju vlažnu tajnu šest metara
 
iznad plavkastih nadahnuća
ispod crvenkastih oblačaka
 
panlogički Parižanin
gotovo kao najlepši Francuz
 
živim od riba i mačaka
 

Priča: Noćno putovanje (Valerij Brjusov)




NOĆNO PUTOVANJE


Epizoda






- Ti se hvališeš naprazno - rekao mi je Vrag - pokazat ću ti svjetove, kojih ti ne bi mogao ni zamisliti. Gledaj: vidiš li onu zvijezdu u zviježđu Oriona?
Pogledao sam tamo kamo mi je on pokazivao dugom i ljuskavom pandžom. Vrag je drugom rukom podigao teški zastor na prozoru. Nebo mi se učinilo nalik crnom bezdanu, raširenih nogu.
- Oko te zvijezde - produžio je Vrag - okreće se sto četrdeset većih planeta, ne računajući asteroide. Sada ćemo otići na jedan od njih, koji je velik kao vaša zelena Zemlja.
- A koliko dugo ćemo putovati? – upitao sam nasmiješen.
Vrag me je pogledao, također nasmiješen, rijetka brada mu se zatresla, i on mi je odgovorio:
- Naravno, mi bismo letjeli milijune godina, ako bismo htjeli proći kroz sve točke između zemlje i te zvijezde. No mi ćemo ih izbjeći. Daj mi ruku.
Toga dana Vrag je bio odjeven u široki španjolski ogrtač, i njegovo lice je bilo nalik licu Don Juana iz opere, no, iz čudnog smisla za humor, on je sačuvao dlakave ruke i kukaste prste, kao u duha Tame na jednoj Dührerovoj graviri[1]. Ja sam se zgranuo od doira tih grubih ruku. A Vrag mi se zahihotao u lice i gurnuo me ispred sebe, kao da me ubacio u neki pomamni ples.
U času mi se zavrtjelo u glavi, onda kad je od moga suputnika zamirisalo prema meni jakim, no neugodnim mirisima. Istog časa Vrag mi je ispustio ruku. Mi smo već bili na tlu. Bili na meni nekom nepoznatom svijetu.
Nebo nad nama je bilo duginih boja. Ono kao da se svakog časa punilo bakrenim munjama, bojom koja je zatim prelazila u sve boje spektra. Činilo mi se da je cijeli kozmos - jedan gigantski vatromet ili jedan neprekidni požar.
- Ne boj se – rekao mi je Vrag, hihoćući se. – Tim više se ne boj što sada nemaš svojih tjelesnih organa. To nije zato što bi mi bilo teško prenijeti ovamo tvoj zemaljski sastav – meni bi to bilo vrlo lako, kao izbaciti te iz kuće. No tvoji tjelesni organi ne bi bili prikladni za atmosferu u ovom svijetu. Eto zašto sam odlučio prenijeti ovdje tvoj astralni lik. A tvoje tijelo, kao trup, leži na podu u tvojoj sobi, od koje nas dijeli toliko mnogo milja, koliko ti ne možeš ni predočiti.
Ogledao sam se oko sebe.
Svo tlo oko nas bilo je obraslo rastinjem. No ono se tiho micalo. To su bila narančasta stabla, debljine ljudske ruke, pričvršćeno korijenjem za tlo - s uskim, jedva razvijenim, ljuskama, nalik listovima, no s velikim okruglim kapama, zakačenih za njih kao čašica nekog cvijeta. Ta je čašica bila spletena, također jedva razvijenim, laticama, među kojima na mjestu, gdje je moguće bilo očekivati prašnik, mutno odražavalo svjetla nešto nalik očima. I more tih narančastih, dugih, okatih stabala se sporo izvijalo, protezalo, savijalo i opuštalo, talasalo kao na vjetru kojeg nisam osjećao.
- Oni nas ne vide – rekao mi je Vrag. - Idemo.
Lako smo poletjeli zrakom. Lik mojega suputnika bio je sad drugačiji: on je bio nalik predodžbi o prekrasnom Luciferu, i nad njegovim likom palog anđela slabo je svijetlio vijenac blijedih dijamanta. Živo rastinje se drhtavo izvijalo pod nama, nejasno očutjevši vijorenje naših astralnih tijela.
Bila je već večer, i jarko-crveni disk sunca ležao je na obzorju, sjajući zasljepljujućim svjetlom, prelivavši se u svim duginim bojama, u sporo smrkavajući vidokrug. Potom je vatreni krug nestao iza crte krugozora, i u nebu se pojavio novi ples svih boja i svih prelijeva, pijana igra svjetlucajućih, raznobojnih, preobražujućih kameleona i daždevnjaka. Malo kasnije pojavila su se na nebu četiri mjeseca: plavi, zeleni, žuti i ljubičasti i njihova svjetla, su se isprepletala, pružajući potoke mirnoga svjetla kroz sve vatrenije odbljeske dana.
Zamjetivši da sam zanijet slikama s neba, Vrag mi je rekao samozadovoljno:
- Ipak si izbezumljen dovolьno. Cosi ti circonfulse luce viva[2], kako je govorio vaš pjesnik. No, pogledaj dolje: tamo je nastupilo vrijeme ljubavi.
Pogledao sam ne zamjetivši izmjenu u navodu iz "Raja", i doista sam spustio pogled. Obuzeti strašću, živa stabla sad su se uvlačili jedno u drugo, sjedinjavali se u grupi po tri, i oči su im pod magičnim svjetlom četiri raznobojna mjeseca oživjele i bljesnule vatrom požude. Vidio sam kako se rastinje, zapleteno vrpcama svojih stabala podiže uvis, kao koplja, približavaju čašice svojih cvjetova, kao zmaj na žezlu Hermesa svoju glavu[3]. Vidio sam kako se potom tri čašice povezale, kako su im oči podrhtavaju mutnom vlagom, kako im se latice spajaju u jedan bezoblični buket. Produžili smo lagano letjeti iznad nakostriješenog tla, i ja sam upitao svoga suputnika:
- Zašto se oni sjedinjuju utroje?
Vrag mi je odgovorio prezrivo:
- Ti, kao čovjek, misliš da mogu postojati samo dva spola. U ovom svijetu ih je tri, no ja znam druge svjetove, gdje ih ima sedamnaest i takvih, gdje ih je nekoliko tisuća. No ja te neću povesti u na te planete da ne bih zadao tvom jadnom zemaljskom razumu prevelik napor.
Tada su sjedinjena stabla ustala pod nama, kao čelična pruća i ustremili svoje oštrice ravno u nebo; k stablima su tijesno prionuli njihovi listovi-čašice, a između stabala, u korijenu, se otkrilo tlo, ispucalo, suho, kao koža oronulog vodenkonja.
Opet sam Vragu postavio pitanje:
- Zar na ovom planetu nema vode?
Vrag je kimnuo nemarno i odgovorio:
- Ovdje je vodik.
Više nisam htio niđta pitati, i mi smo produžili šuteći letjeti, okruživši kuglu planeta, koji je sav bio toliko pljosnat, kao kokošije jaje, i beznadno jednoličan, bez planina i dolina, bez rijeka i mora. Neko vrijeme opet sam se divio slici zvjezdane noći, promatrao drugu, grupu zvijezda koja se sa Zemlje ne može vidjeti, bijelim pjegama prošarano modro-zeleno-žuto-narančasto nebo. Potom sam opet pogledao rastinje i uvidio da su im se ljubavni drhtaji okončali. Oslabljena stabla su se brzo raspletala i jedno za drugim padali ničice, iznemogla, nemoćna. Skoro cijelo tlo pod nama je bilo iznova prekriveno bezobličnom gomilom umrtvljenog, oronulog rastinja, s ružno isprepletenim čašicama cvjetova, koje je besmisleno i tupo gledao neki nevidljivi, zadržani pogled.
Zadrhtavši, rekao sam Vragu:
- Čuj, meni je ovdje dosadno. Obećao si mi pokazati svjetove koje ne mogu ni zamisliti. Budi uvjeren da su Flamarion i Wells[4] zamislili svjetove mnogo čudesnije. Mislio sam da ćeš me povesti u predjele duhovnog svijeta i vatre, gdje su osjećaji i poimanja milijun puta složeniji i tankoćutniji od mojih; mislio sam da ćeš me povesti u neke druge kozmose, gdje svi predmeti imaju neke druge odlike, ili u kozmose nekog drugog vremena, gdje će se osim prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ukazati i nešto četvrto. A ti, u svoj neizmjernosti postojanja, nisi našao ništa bolje nego pokazati mi vatromet, koji je moguće sasvim postići kinematografijom, blud cvjetova - nešto, od čega mi je muka. Znaš, tvoj stariji brat, Mefistofel, je bio kudikamo domišljatiji.
Strašnim ognjem je raspalio Vrag, i gnjevnim glasom zavikao na mene iz same dubine svojega bića:
- Jadni crve! Ti si zaboravio kako je Faust pao ničice na pod kada mu se javio Duh Zemlje[5], ili kako je Semela bila pretvorena u pepeo, ugledavši Zeusa[6]? Hoćeš da i ti tako prođeš?
No ja, ispruživši svoje astralne ruke s dlanovima gore, mirno sam načinio formulu za istjerivanje vragova slavnoga Ciprijana[7], i u taj pak čas lik Lucifera se iskrivio i sav se izobličio, kao u napuklom zrcalu, i naglo, kao leteći bolid, stropoštao se moj suputnik u ognjeni bezdan. Moje biće je istovremeno s time, zadobilo strašni udar, kao da me streslo tisuće jakih električnih baterija, i ja sam se našao kako sjedim na podu, u svojoj sobi, podno pisaćeg stola.
Ništa se nije bilo promijenilo oko mene, no zastor pred prozorom je bio pokidan, a u prozoru se jedno staklo razbiдo u komadiće: naravno, od trzaja pri mome padu, zato što astralno tijelo, prolazeći kroz tvrde predmete, ne mijenja njihova fizička stanja.
1908.

Preveo s ruskog: Žarko Milenić



Bilješka o autoru



Valerij Jakovljevič Brjusov (Moskva, 1873. – Moskva, 1924.)

Brjusov je klasik ruske književnosti, vodeći predstavnik ruskih simbolista. Autor je eseja "Ključevi tajna" (Ključi tajn, 1903.) koji se smatra manifestom ruskog simbolizma. Najpoznatiji je po svojoj poeziji zahvaljujući kojoj je postao jedan od vodećih ruskih pisaca svoga vremena.
Bio je svestrani pisac a osim više zbirki poezije objavio je opsežne povijesne romane "Ognjeni Anđeo" (Ognennyj Angel, 1908.) i "Oltar Pobjede" (Altar' Pobedi, 1912.). Također je pisao drame, kritike i eseje. Osim na Brjusova pjesnika posebice treba skrenuti pažnju na Brjusova pripovjedača. Objavio je za života zbirke proza: "Zemaljska os" (Zemnaja os', 1907.) i "Noći i dani" (Noči i dni, 1913.). Svojom simbolističkom fantastikom Brjusov predstavlja prekretnicu u ruskoj književnosti a njegove se pripovijetke, iako pisane prije stotinjak godina, i danas doimaju moderno i čitljivo. U njima Brjusov shvaća umjetnost kao "nadrazumski (intuitivan) način spoznavanja svijeta" (dr. Josip Užarević).
Brjusov je bio jedan od najumnijih ljudi svog vremena. Osim pisanjem bavio se i prevođenjem s francuskog, engleskog, njemačkog, latinskog i armenskog jezika.
Iako odavno ruski klasik djela Brjusova vrlo su malo prevođena na hrvatski jezik. Objavljen je tek jedan izbor iz njegove poezije, pojedine pjesme su mu uvrštavane u antologije te su još prevedena dva eseja u časopisima. Od proze ništa.
U predgovoru svoje zbirke proze "Zemaljska os" Brjusov napominje da su mu u njoj uzori bili Poe, France i Pšibiševski. Kritičari nalaze srodnost i s djelima Welsa, Wildea, Stendhala… No unatoč utjecajima Brjusov je dokazao svojom prozom da je originalni pisac i uz to sam napomenuo da je "…ostao Rus i Slaven, jer je takva stihija moje duše."
U predgovoru svojoj knjizi proze "Zemaljska os" Brjusov napominje "da nema određene granice između 'sna' i 'jave', 'života' i 'fantazije'. Ono što smatramo izmišljenim – može biti najviša realnost na svijetu, a realnost koju svi priznaju – može biti najstrašnije buncanje.
U svojim pričama Brjusov primjenjuje različite postupke – uvodi naratora, koristi stil reportera, nedovoljno svjesnog onoga o čemu izvještava, prenosi pripovijedanje pojedinog lika, umije biti do krajnosti sažet i precizan, iznenaditi, ponijeti.
Nakon čitanja priča Brjusova uvjerit ćemo se kako je on ne samo majstor stiha već i proze koja je dugo ostala u sjeni njegove poezije.

Ž. M.



[1] Gravira "Konjanik, smrt i Vrag" (1513) Аlbrechta Dührеrа (1471 - 1528).
[2] Dante: "Cosi mi cir-confulse luce viva" (Rаj, XXX, 49) - "Tako me je оbasjalo jarko svcjеtlo". Vrag, samоvoljno ispravlja u Danteovom tekstu "mеne" nа "tebe". (prev.).
[3] Jedan od simbola grčkog boga Hеrmesa - žezlo glasnika, на čijem su kraju spletene dvije zmije. U ovom se slučaju podrazumjeva lik Hеrmesa Trismegista, višeg autoriteta u оblasti okultizma. (prev.)

[4] Camile Flamarion (1842 - 1925) - francuski astronom, filozof i pisac; njегоve znastvenо-popularne и zнаnstvenо-fantastične knjige kao i Georgea Herberta Wellsa, bili su lektira Brjusova. (prev.).

[5] Misli se na prizor Goetheovog "Fausta" (Prvi dio, "Nоć") (prev.).

[6] Prema grčkoj mitologiji Semela je kćer Kadma, маjka boga Dionisa kojeg je dobila sa Zeusom. Ona je zamolila Zeusa, da joj se prikaže u svoj svojoj vеличиnи. Kadа joj se оn približio s munjama i gromovima, plamen je zahvatio Semelu i njezin dom. (prev.).

[7] Sv. Ciprijan (окo 200 - 258) - Kartagenski episkop, аutor mnogih bogoslovnih djela. (prev.).


Eternalfirst*

 
negde iznutra
negde između okeana i neba
prvi dan Vremena
 
sećam se plime svetlosti
prisećam kretanja usana
 
kada reče mi toplo ime
sna: ono što dolazi nije Ja
 
VizantOr* je filoforma! - zov
joj od saglasja ljubavi
 
šestog dana Semena
 
 

Priča: Posljednji (Žarko Milenić)







POSLJEDNJI

Probudio se u podne. Sigurno bi spavao do dva, kad se obično budio, da krov nije prokišnjavao. Zapravo je kapalo sa stropa ravno na njegovo čelo. Kapi su se slijevale po njegovoj dugoj kosi. Nije volio prati kosu, a pogotovo nije volio da mu je netko drugi pere.
Ustao je ne poželjevši nikome ništa dobro pa ni samom sebi.
Pogledao je kroz prozor i ono što je vidio nije mu se nimalo svidjelo. Zato je sočno opsovao:
- Jebem ti kišu!
Pomislio je kako prokleta kiša uvijek pada kada on nekamo mora ići. Onda se pokušao dosjetiti kamo danas mora ići. Nije se mogao sjetiti.
Potražio je rokovnik u kome je pisao kad koji dan mora nešto obaviti.
Tražio je i tražio. Konačno ga je našao. Pod krevetom.
Otvorio je prvu stranicu i onda prelistao nekoliko prvih. Bio je to rokovnik od prije tri godine koji mu je netko darovao i nije mogao u njega tek tako upisivati što treba raditi označenog datuma. Na nekim stranicama je bio upisivao nazive pojedinih mjeseca i brojeve koji su označavali dane. Nije bilo puno brojeva.
Što je trebalo uraditi ovog dana?
Odjednom se nije mogao sjetiti koji je danas dan.
Ponedjeljak i utorak?
Na kraju je zaključio da bi lako mogla biti i srijeda. Ili neki drugi dan.
Digao je ruke od dana i onda sa zaprepaštenjem utvrdio da ne zna ni koji je mjesec. Zbog kiše je u prvi mah pomislio da je mogla biti jesen. Ali mogla je to biti proljetna kiša. I ljetna. I zimska.
U sobi je bilo hladno. Ne previše. I električni radijator je bio hladan. Uključio ga je ali se signalno svjetlo nije upalilo. Pritisnuo je električni prekidač u zaključio da je nestalo struje.
Opsovao je još jednom kad je utvrdio da ne zna ni koja je godina.
Onda je zaključio da će morati pitati svoje roditelje. Nije ih volio bilo što pitati niti im bilo što odgovarati. No, oni su to znali i odavno su mu prestali postavljati pitanja. Osim u krajnjoj nuždi.
Može ih pitati koji je danas dan i koji je po redu dan u mjeseci. Tome se neće čuditi. Ali da ih pita koji je mjesec i godina rekli bi da je lud. Ali neka kažu. Oni to ionako misle. Da je lud onaj koji se do četrdeset i pete nije oženio. I da je još luđi onaj koji do četrdeset i pete nije napravio niti jedno dijete. Sramota.
Nije išao u sobu svojih roditelja bez prijeke potrebe. Nije morao kucati na njihova vrata.
Ovaj put je pokucao.
Nitko se nije oglasio.
Pokucao je još jednom.
Opet ništa.
Otvorio je vrata.
U dnevnom boravku nije bilo nikoga.
Nevjerojatno. Oni su uglavnom vrijeme provodili unutra. Skoro da nisu izlazili. Od umirovljenja pogotovo.
Kamo su mogli otići? I to po ovoj kiši.
Neka ih vrag nosi.
Nikad ga nije zanimalo kamo idu i zašto. Mogli su otići do susjeda u ovoj zgradi da bi posudili nekoliko žličica kave. Ili da kupe neku sitnicu u obližnjoj prodavaonici. Ili do obližnje poslovnice svoje banke. Za bilo što od toga nije trebalo puno vremena.
Prošlo je oko pola sata a njih nije bilo. Čekao ih je u njihovoj sobi. Struje i dalje nije bilo. Nije mogao upaliti ni njihov radio ni televizor.
Pogledao je na sat.
Podne.
Nemoguće. Bilo je podne kad je ustao.
Otišao je u svoju sobu. Ponovo pogledao na svoj sat. I tamo je bilo podne.
Mogao je stati njegov ručni sat. Mogao je stati i zidni sat njegovih roditelja. Ali da oba stanu u isto vrijeme to je bilo malo vjerojatno.
Ovdje nešto nije bilo u redu.
Morao je izaći i pitati nekog što se događa.
Ali koga?
Nekog od susjeda iz zgrade?
Kojeg? Ni s jednim nije govorio.
Otići će ali kad prestane kiša.
Ali ova pada li pada. Izgleda da neće skoro prestati.
Uzeo je kišobran i izašao.
Vani nije bilo nikog živog.
Vidio je samo stvari koje su stajale na mjestu.
Najbliža od njih je bio automobil parkiran ispred zgrade. Novi "mercedes". Najnoviji model, reklo bi se. Čiji? Nije vjerovao da u njegovoj zgradi postoji netko tko bi mogao kupiti takav automobil.
Pritisnuo je kvaku.
Nevjerojatno. Nije bio zaključan.
Sjeo je za volan.
Opet nevjerojatno. U bravi je bio ključ.
Okrenuo ga je. Krenuo. Nije se sjetio kad je zadnji put sjeo za volan. Prošlo je od tada bar dvadeset godina.
Vozio je. Bilo je kišovito. Bilo je mračno.
Svjetla na automobilu jesu radila ali nisu gradska.
Nije bilo automobila koji su bili ispred, ni onih iza, pa ni onih koji bi ga pretjecali.
Vozio je a da ni sam nije znao kamo.
Skretao je lijevo, skretao desno.
Išao naprijed i samo naprijed.
Onda je skrenuo na jedan most.
Bio je to most samo za pješake. Most bez ograda. Most s kojeg je novi i skupi automobil skliznuo u nabujalu rijeku.







Ixies*

 
sav je od toplih fluida
čitav jedan dan u telu što nije
ništa klanu istraživača
 
napisaću knjigu od slutnji
gde panlogička hipnoza
 
ne proizvodi strast
ne uzroči ljubomoru
 
zaboravio si Taru? - čuva
me od trača i plača
 
beskrajno ime bez stida
 
 

Tara*

 
sve što je mogla da pročita
nalazi se u prvom poglavlju
mog kosmičkog broda
 
zato sam manje od Kronosa
zato sam više od Zevsa
 
pijana od bestežinskog stanja
satima me o kvantima propituje
 
Ja sam Tara? - šapuće
ispod toplog jezgra reaktora
 
Ja sam stvaralac novih moda
 

OrchideA

En geste de velours, comme inaccessible à l’impatience du temps, elle avait tardé à produire sa fleur. La couleur transparaissait, l’évolution semblait continue, perceptible à l’œil nu, jour après jour devinée, et pourtant une phase d’immobilité la constituait aussi, sans aucun doute. Ce bouton d’orchidée restait de promesse simple. Enfin, la veille avait fait paru le raffinement rose de sa forme, illuminant de joie l’appartement du photographe. Puisque son amie la lui avait offerte, il l’avait d’abord accueillie comme un bel objet moderne qui distinguait avec chic le salon. Cette plante était restée presque minime dans le passage des jours et l’admiration des visiteurs. Mais après son déclin, quand les grandes tiges étaient seules restées, elle avait commencé à marquer l’espace de sa singularité verte. Des feuilles poussaient, Stéphane suivait avec sollicitude cette croissance sensible. Il percevait même la voix de sa plante, et après plus d’un an, elle avait relancé une tige fragile et refleurissait, merveilleusement.

C’était un matin. Cela l’avait frappé comme une image déplacée, comme l’insoutenable brisure du silence dans la nuit sans rêve. Il espérait pouvoir ne pas y croire, il s’étonnait surtout de ressentir une telle tristesse à la marge de l’aube : la fleur était tombée, détachée soudainement, comme attaquée par une blessure diaphane. Toute la plante était touchée, séchée et démise du vert. Il restait navré, cherchant à comprendre, trop seul. Il croyait même avoir perdu l’éclat de son propre regard, il se souvenait des temps d’observation passés à trouver le bel angle, le cadrage qui renouvellerait ses traits. Sa joie était de magnifier encore cette beauté singulière, incertaine et acquise à l’inespéré.
Bien sûr, le mail l’attendait :
Coucou, mon chéri, j’ai bien reçu ton mail avec les photos de ton orchidée, elle est vraiment belle. Comme prévu, je passe ce soir, bisouS.
Mais c’est le second message qui l’avait supris :
C’est encore moi… Svetlana vient de m’appeler, son orchidée s’est brusquement fanée. Comme roussie, m’a-t-elle dit. A toi qui es devenu le spécialiste, elle demande si tu te doutes de ce qui aurait pu la griller ainsi. BisouS.
A chaque improbable rencontre, une coïncidence. Stéphane s’étonnait de la similitude des symptômes et de l’immédiateté de la chute. Comme si l’incroyable devenait le mode d’organisation du monde, comme si l’invraisemblable s’emparait des actions, il sortit en hâte, avec un petit appareil photo, et atteignit le fleuriste voisin : « Arc-en-flore ». Quelques plantes de saison, des mimosas entr’ouverts, des primevères et des jacinthes. En entrant, il se laissa gagner par la senteur caractéristique des fleurs coupées très fraîches. Une femme rousse lui sourit : « Bonjour Monsieur, puis-je vous aider ?
- Je n’ai pas vu d’orchidée… » Il hésitait déjà, ayant parcouru la salle colorée sans en repérer. Elle frissonna : « Pour l’instant, nous n’en avons plus… Mais si vous cherchez une plante exotique, raffinée, nous avons d’autres espèces qui lui ressemblent. C’est pour offrir ? » Son sourire redevenait engageant, elle posait les yeux sur les massifs près de la fenêtre, éclairés par un rayon très clair. Elle avait vu l’appareil photo de ce client. D’un souffle sidéré, il répéta : « Vous n’avez plus d’orchidée ? Est-ce fréquent ?
- Non, je reconnais que c’est exceptionnel, je dois vous avouer que toutes nos plantes ont été touchées par une étrange maladie, qui n’a frappé qu’elles, heureusement, mais qui n’en a épargné aucune.
- Comment est-ce possible ?... » Il parlait pour lui-même : « Vous dites ça comme si ce n’était qu’un incident de parcours…
- Disons que la peur d’une contamination de toutes les plantes de notre magasin nous conduit à relativiser l’impression de perte. Mais j’aime aussi les orchidées, j’ai commandé d’autres fleurs ce matin. » Elle le regardait. « Je comprends que vous aimiez tant ces plantes, ce sont parmi les plus magiques, mais elles sont fragiles, vous savez, même une petite perturbation insensible pour toutes les autres, peut leur avoir été fatale.
- Non, attendez, la mienne aussi a complètement séché… mais je l’avais trop observé : tout semble naturel, d’accord. On reconnaît les signes du flétrissement, voilà, c’est le cycle normal, la plante se fane, les plantes fanent en même temps, peut-être, elles peuvent bien fleurir en même temps, donc pourquoi pas,… mais vous oubliez le point crucial, un détail angoissant : cette accélération immense du temps de défloraison. J’ai entendu la fleur se détacher, ce matin, vers neuf heures. Il lui avait fallu plus d’un mois pour surgir et croître. Elle est morte instantanément. » Le silence diffusait ses rythmes en analepse, comme perdus. Une espèce entière pouvait-elle disparaître ainsi ? D’où venait le mal ? Des racines aériennes, captives de la lumière ?
Au rayon « nature » de la librairie, il ne trouva pas de livre sur les orchidées. L’effarement s’insinuait : est-ce que tout ce qui concernait cette plante allait disparaître ? Un vertige étouffant le saisit. Chancelant, il s’adossa contre un mur et l’homme qui lisait les couvertures des romans le soutint : « L’art est une consolation, la poésie crée le bien et la belle inspiration. Vous ne vous sentez pas bien ? » Cet homme restait discret et cette invitation mystérieuse à un regard serein aida Stéphane à renouer sa réflexion. Heureux de sortir un instant du déséquilibre qu’il traversait, il remercia l’inconnu : « ça va aller, merci. Votre parole est singulière… et résonante. Je vous remercie.
- Je n’ai rien fait.
- Si, puisque vous parlez de création, de consolation au moment où je désespère un peu de leur essentialité, de leur réalité.
- Je suis poète, j’aime les mots comme des êtres. Et si j’étais un peu abattu tout à l’heure, j’ai prononcé ces phrases pour moi comme pour vous. » Retombant en amertume, le photographe s’approcha : « Aimez-vous les orchidées ?
- Bien sûr, ce sont d’étranges plantes, extraordinaires en ce qu’elles semblent nous montrer chaque étape de leur croissance : on ne voit pas les racines des hêtres, des pensées ni des roses, alors qu’on devine les leurs, on découvre chaque feuille nouvelle comme une chance, et les fleurs viennent embellir cette composition végétale. J’aime les phénomènes de la nature.
- Pourquoi dites-vous que vous étiez abattu ?
- C’est une façon de parler. Je me sens exilé de ma muse, je ne la vois plus. En imaginaire, elle revient adoucir mon âme, délier mes vers et le monde refleurit.
- ah, je comprends. Pourquoi ne la voyez-vous plus ?
- Vous posez d’étranges questions, vraiment. Je pense que c’est parce qu’elle ne traverse plus mon chemin et que je ne veux pas la suivre.. Elle se nomme Miralune, dans mes poèmes ; elle est d’essence galactique, et de sourire angélique. Vraiment belle. » Stéphane se pencha sur le livre que cet homme consultait : La traversée des dimensions. Il sentait l’unicité des équilibres, la démarche rationnelle en direction de l’inaccessible, il trouvait avec ce poète une proximité d’attitude.
Sortant de la librairie, Stéphane le retrouva immobile, suivant des yeux une silhouette comme fluorescente qui paraissait s’inscrire en filigrane sur le fond de la route. Fasciné par cette translucidité teintée de bleu, il orienta son appareil numérique vers cette marcheuse de lumière. Mais rien ne s’imprimait dans le cadre. La rue seule, vide. Pourtant, elle avançait, vite, et rien ne l’aurait distingué des autres femmes sans cette apparence claire. Une demi-présence, une fragilité neuve. Stéphane venait de percevoir qu’elle était la muse du poète, accueillie dans différents mondes, aimée de ceux-ci. Il pressentait l’émotion de son être, à la ligne des possibles, comme vécue en rêve. Miralune s’était arrêtée près de la devanture d’un opticien, mais elle semblait très lointaine. Elle jeta un œil sur l’heure qui était indiquée. D’un geste lent, elle s’assit par terre, en tailleur, de plus en plus pâle, et sortit de sa poche une sorte de boussole munie d’un écran tactile qu’elle consulta. Se relevant très doucement, elle jeta vivement en direction du Sud l’écharpe qu’elle portait sur ses épaules. Aussitôt, la jeune femme devint invisible, et le tissu se dissipa en une fine poussière rose.
A l’acmé de leur stupeur, les deux hommes réalisèrent qu’ils semblaient avoir été les seuls à distinguer cette muse magicienne, car les autres passants, certes rares en cette fin de matinée, ne montraient aucune trace d’étonnement, si ce n’est peut-être de voir deux hommes silencieux sur le trottoir. Mais déjà une voix de femme retentit derrière eux : « Monsieur, monsieur ! C’est incroyable, venez voir ! » Stéphane reconnut la jeune fleuriste. Elle tendait la main vers son magasin : « toutes mes orchidées ont subitement refleuri alors que je les croyais mortes, et que je les avais retirées dans la remise. Elles ont réapparu à l’emplacement même qui était le leur hier soir, parfaitement saines. » Elle tremblait un peu, et son regard se posa sur le poète qui manipulait à son tour un objet de la forme d’une boussole. « Elle me l’avait donné, le jour où je lui ai récité quelques vers… Miralune… Miralune d’orchidée. » Il leur sourit doucement et s’éloigna.

Priča: Kuja (Fjodor Sologub)


Fjodor Sologub




KUJA

KAKO JOJ JE SVE SMETALO u toj radionici gubernijskog[1] zabačenog grada — ti krojevi, i lupka strojeva, i kapriciozni naručitelji — u toj radionici, gdje je Aleksandra Ivanovna i šegrtovala i još nekoliko godina radila kao krojačica. Sve je razdraživalo Aleksandru Ivanovnu, svakome je nešto prigovarala, derala se na neodgovorne učenice, napala i Tanju, najmlađu od radnica, građanku, do jučer još učenicu. Tanja je isprva šutjela, potom učtivim glasićem i tako mirno, što je sve, osim Aleksandru Ivanovnu, nasmijalo, rekla:
— Vi ste, Aleksandra Ivanovna, prava kuja.
Aleksandra Ivanovna se naljutila.
— Ti si kuja! — dovikne ona Tanji.
Tanja je sjedila i šila. Prekidala s vremena na vrijeme svoj posao i govorila smireno i polako:
— Uvijek lajete... i jeste kuja... Imate i pseću narav... I pseće uši... I olinjali rep... Vas će gazdarica uskoro otjerati, jer vi i jeste pravi zločesti pas, pas čuvar.
Tanja je bila mlada, rumena, punačka djevojka s nevinim, dobrim, pomalo lukavim licem. Gledala je tako smireno, odjevena je bila kao djevojčica učenica, sjedila bosa, i oči joj bile tako bistre, a obrve se širile kao veseli i visoki lukovi na ispupčenom, bjeloputom čelu, pod glatko počešljanom, tamnosmeđom kosom, za koju bi se izdaleka reklo da je crna. Tanjin glas je bio zvonak, ujednačen, sladak, nježan — i ako bi slušali samo zvukove, a ne slušali riječi, učinilo bi vam se da se ona ljubazno obraća Aleksandri Ivanovnoj.
Druge radnice su se hihotale, učenice prasnuli u smijeh, krijući se iza crnih kecelja i bojažljivo promatrale Aleksandru Ivanovnu — a Aleksandra Ivanovna je sjedila porumenjela od jarosti.
— Gaduro! — povikala je ona. — Ja ću ti uši izvući! Ja ću ti svu kosu počupati!
Tanja je na to uzvratila nježnim glasom:
— Kratke šape... Pas laje i grize... Treba mu kupiti brnjicu.
Aleksandra Ivanovna se bacila na Tanju. No, prije no što je Tanja uspjela skloniti šivaći pribor i ustati, ušla je majstorica, debela, široka, šumeći naborima haljine od lila. Strogo je rekla:
— Aleksandra Ivanovna, zašto pravite nered?!
Aleksandra Ivanovna je uzbuđenim glasom progovorila:
— Irino Petrovna, vidite što čini! Zabranite joj da me naziva kujom!
Tanja se požalila:
— Izlajala se ni zbog čega. Stalno mi prigovara da ne radim i laje.
No majstorica ju je strogo pogledala i rekla:
— Tanja, znam te jako dobro. Ti započinješ, zar ne? Nemoj misliti, ako si radnica, da si nešto. Mogla bih ja tvoju mamu pozvati kako se nekad radilo.
Tanja je pocrvenjevši uzdahnula, no i nadalje je očuvala nevini i nježni izgled. Smireno je rekla majstorici:
— Oprostite, Irino Petrovna, više neću. Trudit se da ih[2] ne zadirkujem. One su vrlo stroge, riječ im ne smiješ reći, sad još — uši ću ti iščupati. Ona je radnica, kao i ja, a njima kao da sam dijete.
— Zar je to bilo davno, Tanja? — upitala je majstorica autoritarno, prišla k Tanji — i u utihloj radionici začule su se dvije zvonke pljuske i Tanjin slabi krik:
— Ah! ah!
Skoro bolesna od srditosti vratila se kući Aleksandra Ivanovna. Tanja joj je našla bolno mjesto.
"Kuja, pa što — mislila je Aleksandra Ivanovna — a što se to nje tiče? Eto, mene ne zanima, što je ona, zmija ili lisica, što li je — i ne pačam se, ne kopkam što je ona. I to se s Tatjanom završilo. O svakome se može saznati kakav je, no zašto vrijeđati? Zašto bi pas bio gori od drugih?
Ljetna bijela noć se zamorila i uzdisala, donijela s obližnjih polja na mirne ulice gradića zamor i hladnoću. Mjesec je sijao, jasno, pun, sasvim onakav, kao i onda, kao i tamo, nad širokom, pustom stepom, postojbinom divljih životinja, koje slobodno riču, i zavijaju od drevne zemaljske tjeskobe. Takav je i sada, kao i onda, kao i tamo.
I tako, kao i tada, plamti tužni pogled, i tjeskobno se steže divlje srce, koje ne zaboravlja u gradovima na stepska prostranstva, i nadolazi neizdržljiva želja za divljim urlikom iz stisnutog grla.
Počela se skidati, a zašto, ionako neće moći zaspati.
Došla je do vrata. U toplom trijemu pod bosim nogama tresle su se i škripale daske prljavog poda, i neke treščice i zrna pijeska veselo i zabavno su joj škakljale kožu nogu.
Otišla je na terasu. Baka Stepanida je sjedila, crna u crnoj haljini, suhonjava i izborana. Nagnuta, stara, činilo se da se grije na mjesečini, na hladnom svjetlu.
Aleksandra Ivanovna je sjela blizu nje, na stube trijema.
Promatrala je staricu iskosa. Veliki, povijeni staričin nos učinio joj se kao kljun stare ptice.
"Vrana?" — pomisli Aleksandra Ivanovna.
Nasmiješivši se, zaboravila je na tjeskobu i strah. Njene oči, pametne kao u psa, su joj radosno zasjale zbog tog otkrića. U blijedo-zelenom svjetlu mjeseca uočljive bore uvelog lica postale su najednom nevidljive i ona je opet postala mlada, vesela i lagana, kao prije deset godina, kada je mjesec još nije pozivao da laje i zavija noću kraj prozora mračne kupaonice.
Ona se nagnula bliže k starici i ljubazno rekla:
— Bako Stepanida, htjela bih vas nešto upitati?
Starica se okrenula prema njoj svojim tamnim licem s dubokim borama, i oštrim staračkim glasom upita, zapravo grakne:
— Što, ljepotice? Pitaj.
Aleksandra Ivanovna se tiho nasmijala, zadrhtala tankim plećima od najednom, po leđima prostrujale drhtavice, i stade govoriti vrlo tiho:
— Bako Stepanida, čini mi se — je li to istina? — uh ne znam, kako i reći — da vi, bako, ne srdite se — nemam zlih namjera...
— Hajde, hajde, govori, ne boj se, mila — rekla je starica.
Gledala je Aleksandru Ivanovnu jarkim, bistrim očima. Čekala.
I opet progovori Aleksandra Ivanovna:
— Čini mi se, bako — doista, ne ljutite se — da ste vi, bako, vrana.
Starica se okrenula, šutjela, kimala glavom. Činilo se da se nečega sjetila. Glava joj se s jako ružnim nosom pognula i kimala, i činilo se Aleksandri Ivanovni da starica drijema.
I drijema, i šapće nešto sebi u bradu. Kima glavom i šapće drevne riječi. Čarobne riječi...
Bilo je tiho vani, ni svijetlo, ni tamno, i sve se okolo činilo da je opčinjeno bezvučnim šaptanjem drevnih, magijskih riječi. Sve je tugovalo i zamiralo, i mjesec je sijao, i tuga je opet stiskala srce, i sve je bilo ni san, ni java. Tisuće mirisa, po danu neprimjetnih, razlikovalo se tanano, i podsjećalo na nešto drevno, prvobitno, zaboravljeno tijekom dugih stoljeća.
Jedva čujno je mrmljala starica:
— I jesam vrana. Samo nemam krila. I ja grakćem, grakćem, a njih baš briga. A imam dar predviđanja i ne mogu, ljepotice, ne graktati, no ljudi me ne žele slušati. A ja kako vidim da je nekom suđeno dođe mi da grakćem i dođe mi.
Starica je najednom široko zamahnula rukama i reskim glasom kriknula dvaput:
— Gra, gra!
Aleksandra Ivanovna se trgla. Upitala:
— Bako, kome grakćeš?
Starica odgovori:
— Tebi, ljepotice, tebi.
Uhvatila ju jeza dok je sjedila sa staricom. Aleksandra Ivanovna je došla k sebi.
Sjela je uz otvoren prozor. Začula je — iza vrata je sjedilo dvoje i razgovarali su.
— Zavija li zavija — čuo se dubok i jarosni glas.
— Ti si je, striko, vidio? — upita slatki tenor.
Aleksandra Ivanovna je u isti čas po tom tenoru predočila kovrčavog, riđokosog, pjegavog mladića — koji je stanovao unutar toga dvorišta.
Prošla je minuta tjeskobne šutnje. I najednom je čula promukli i srditi glas:
— Vidio sam. Velika. Bijela. Leži uz kupaonicu i zavija na mjesec.
Opet je predočila po glasu crnu, lopatastu bradu, nisko pljosnato čelo, svinjske oči, raširene, debele noge.
— Zašto zavija, striko? — upitao je slatki glas.
I opet nije brzo odgovorio promukli glas:
— Ne na dobro... I otkuda se samo pojavila, ne znam.
— A što, striko, ako je ona — vukodlak[3]? — upita slatki.
— Ne pretvaraj se — odgovori promukli.
Aleksandri Ivanovnoj nije bilo jasno što znače te riječi — no nije htjela razmišljati o njima. I nije ih više htjela slušati. I što će joj zvuk i smisao ljudskih riječi!
Mjesec ju je gledao ravno u lice, i uporno zvao i mučio. I stezalo joj se srce tugom — i više joj se nije dalo biti na jednom mjestu.
Aleksandra Ivanovna se brzo razodjenula. Naga, bijela, tiho je ušla u trijem, odškrinula vanjska vrata — na trijemu i na dvorištu nikoga nije bilo — potrčala je dvorištem, vrtom, dojurila do kupaonice. Oštar osjećaj hladnoće u tijelu i hladne zemlje pod nogama veselio ju je. No uskoro joj se tijelo ugrijalo.
Legla je na travu, na trbuh. Pridigla se na laktove, podigla lice k blijedom, mrtvački tužnom mjesecu, i otegnuto stala zavijati.
— Čuješ, striko, zavija — rekao je kovrčavi kraj vrata. Slatki tenor je plašljivo zadrhtao.
— Zavija, prokleta — oklijevajući se odazvao promukli i srditi glas.
Ustali su s klupe.
Škljocnula je reza u dvorišnih vrata.
Tiho su išli dvorištem i vrtom njih dvojica. Naprijed stari, hrabriji, crnobradi, s puškom u rukama. Kovrčavi se plašljivo držao iza.
Osvrtao se.
Iza kupaonice je ležala u travi velika bijela kuja i zavijala. Njena glava, crna na tjemenu, bila je podignuta k hladnom mjesecu na nebu, kao da vrača, zadnje šape su joj bile čudno okrenute unazad, a prednje gipko i ravno upirale u zemlju. Pod blijedo-zelenom i nestvarno sjajnom mjesecu ona se učinila ogromnom — tako ogromnom, kakvih pasa ni nema na ovom svijetu — debelom i gojaznom. Crna pjega, koja je počinjala na njenoj glavi i spuštala se nejednakim zavojima dužinom cijelih leđa, izgledala je kao ženska raspuštena kosa. Rep joj se nije vidio — mora da je bio podvinut. Dlaka na tijelu je bila tako kratka da je kuja izdaleka izgledala sasvim gola, i koža joj se mutno sjajila na mjesečini, i doimalo se kao da u travi leži i pseći zavija gola žena.
Crnobradi je naciljao. Kovrčavi se prekrižio i nešto promrmljao.
Zvonko je odjeknuo pucanj. Kuja je zacviljela, poskočila na zadnje noge, propela se kao gola žena, i, oblivena krvlju, pojurila, cvileći i zavijajući.
Crnobradi i kovrčavi su se bacili na travu, i u divljem užasu stali zavijati...

Preveo s ruskog: Ž. M.








[1] Gubernija, administrativna jedinica u carskoj Rusiji (prev.).
[2] Obraća se nadređenoj iz poštovanja u trećem licu množine (prev.).
[3] U izvorniku – oboroten'; oboračivat' – čarolijom se pretvoriti u nešto (prev.).

Pjesma: Tradicija ponoći (Vojislav Ružić)


Vojislav Ružić (1962-2000)

TRADICIJA PONOĆI

Ponoć...
Na crkvenom tornju
gong tiho otkuca,
a noć tamna ko u paklu,
ko ogromna crna ptica.

Na krovovima kuća tamnih
proleti zlokobni šišmiš –
vjesnik prokletstava mračnih
kojih se i ti plašiš.

Niko ga ne vidje,
on ode u mrak.
A tada se pojavi –
strašni vukodlak!

(1977)

Napomena:
Naslov pjesmi sam dao ja po romanu "La Tradition de minuit" Pierrea Mac Orlana (1882-1970). Roman ne spada u horor već u kriminalistički žanr. Pjesma je prvo objavljena te godine u "Orionu", a onda ju je 1978. godine u Drugoj emisiji "Mladih fantasta" pročitao Goran Milenić.
Ž. M.

TranzzzedentaL*

 
otisak prsta
utisak o otisku? - nisam
više samo slika na zidu
 
prisećam se prvih sećanja
buđenja iz vlažne misli
 
kada je nastala Aja
kada je iščezla Milica
 
poljubila me Lutecijana
zaljubila se Emili
 
poklanjajući me poeziji
 
|