PJEŠAK
Stalno upaljeno crveno svjetlo a na putu niti jednog vozila.
Čekao je.
Nije se mijenjala boja. Mogao je da čeka do sudnjeg dana.
Koliko je bilo prošlo? Pet minuta? Deset?
Nije imao sat. Čekajući u skloništu bio je izgubio osjećaj za vrijeme.
Zakoračio je.
Semafor je zasvirao. Tiha mala sirena.
Nije se obazirao na upozorenje. Produžio je.
Na pola puta ispriječila se Kutija. Nije se dokotrljala jer nije imala točkove. Kao čarobnim štapićem. On je bio zaboravio da kutije i postoje.
- Prošli ste kroz crveno - rekla je Kutija. Ili bolje rekao je. Glas je bio muški.
- Čekao sam. Crveno nikako da se upali.
- Zeleno je za pješake.
- Znam. Ali nikako da dočekam to zeleno. Semafor mora da je pokvaren.
- Semafor je ispravan. Ne može da se pokvari.
- I šta sad da radim?
- Platićete kaznu za prekršaj. Ubacite novčani iznos u moj za to predviđeni prorez. Tamo piše koliko se plaća za ovu vrstu prekršaja. Hoćete da vam ja kažem?
- Nije potrebno. Ne mogu da platim. Nemam novaca uza se.
- Vašu ličnu kartu, molim.
- Nemam.
- Pritisnite desnim kažiprstom moje crveno dugme. Na osnovu otiska na ekranu će da se pojave vaši podaci...
- Slušajte ja sam samo izašao iz skloništa da...
- Izašli ste is skloništa prije davanja signala prestanka opasnosti! To je još jedan prekršaj!
- Gladan sam. Ne mogu više da izdržim. Više nam ne dopremaju hranu...
- I gdje ste mislili da pronađete hranu?
- U nekoj prodavnici.
- Kako ćete da kupite kad nemate novaca uza se?
- Neću da kupim. Uzeću...
- Ukrašćete?
- Ovaj...
- To je još jedan prekršaj.
- Možda neće ni biti prekršaj. Možda ništa neću moći da pronađem.
- I namjera da se krade, makаr se i ne ostvarila, kažnjava se kao i sama krađa!
- Ja sam čovjek. Ne mogu da trpim glad! - prvi put je povisio glas.
- To nije bitno. Moraću da vas privedem u najbližu policijsku stanicu.
- Ima li tamo šta da se jede?
- Nema.
- Onda neću da idem!
- Nećete?
- Neću.
- Pozvaću policajca. Čovjeka kao vi. Sa njim nećete moći da razgovarte kao sa mnom. On komunicira samo palicom. To po vas neće biti nimalo nježno!
- Zovnite ga.
- Stići će za pet minuta. Još nije kasno da se predomislite. Upozorio sam vas na posljedice.
- Neka dođe.
Kutija se oglasila. Bio je to signal nalik pištaljci kakav su koristili nekadašnji policajci.
Krenuo je na drugu stranu zaobišavši Kutiju.
- Stanite. Ne smijete se mrdati dok policajac ne dođe! - oglasila se Kutija. - To će biti gore po vas. Tretiraće se kao pokušaj bjekstva.
- Svejedno mi je. Gladan sam. Hoću da jedem. Ništa drugo me ne zanima. Ni ovaj rat.Samo moj želudac. Moram nečim da ga napunim.
- Riječ "rat" ne postoji u mom programu.
- Čudno. mislio sam da vi kutije sve znate. Ovo je četvrti sjetski rat. Izginulo je srtahovito mnogo ljudi. I, ako nisi znala, mnogo je kutija uništeno.
- Uništeno? Šta znači "uništeno"?
- Za ljude se kaže da ginu, za mašine da su uništeni...
- Ljudi?
- Ja sam čovjek, a ti si mašina?
- Šta znači "mašina"?
- Ja ima mozak , a ti imaš program.
- Šta znači program?
- dosadna si. Nemam volje da odgovaram na tvoja glupa pitanja. Idem po hranu. Gladan sam. Ako ništa ne nađem poješću tebe - razvukao je usta. Ali to nije ličilo na osmijeh.
- Šta znači "hrana"?
Tada se dosjetio da policajac neće doći. Ima on sada preča posla na nekoj fronti. Htio je da potrči. Ali nije imao snage. Kutija ga je slijedila. Pitala:
- Šta znači?...
Zastala je. Zaboravili su na nju kao što su zaboravili i nja njega.
On pomisli kako će i on tako zastati negdje ako ne nađe hranu. Zataće negdje i čekati da ga nešto pogodi.
Bolje i to nego umrijeti od gladi.